Почео је у МК „Војводина”, а последњих неколико година је са тренером прешао у МК „Нови Сад”, да би, након 10 година узастопног тренирања и учествовања на разним турнирима и такмичењима, на Државном првенству Србије одржаном у фебруару ове године, освојио прво место.
– Пут није био нимало лак, али сам и у „кризним” моментима, успео да саберем мисли и наставим вредно да тренирам – истиче Хрковић, који је иначе и студент прве године на Факултету спорта и физичког васпитања у Новом Саду. – На међународна такмичења сам кренуо неколико година након што сам почео да се бавим тим спортом и неко време је баш било тешко фокусирати се, с обзиром на то да даље од бронзе или четвртог места нисам могао да догурам. Али упркос свему, знао сам да се резултати постижу упорношћу и марљивим радом, те ми се спортска срећа напокон осмехнула, када сам почео да освајам сребра и злата. Сада сам у категорији јуниора, још мало ми фали да постанем сениор.
У мачевању каже постоје три дисциплине: флорет, мач и сабља, а дисциплина у којој се он пронашао је флорет и ту се усавршава, мада с времена на време вежба и са ова друга два оружја и одлази на такмичења.
– Међународна првенства се организују углавном у Београду, Зрењанину и Новом Саду, а ван граница наше земље нисам имао пуно пута прилику да идем, јер су правила другачија, па се тако и стандарди опреме разликују, те је самим тим она и скупља, као и само путовање – прича наш саговорник. – Могу рећи да сам прошао Европски кадетски циклус и то је био први пут да сам отишао, ван, у Будимпешту. Тада сам био претпоследња година кадета и изашао сам са туђом опремом, те се уз трему и нисам најбоље снашао. Са друге стране, било је то одлично искуство. Својим највећим успехом сматрам прво Државно првенство Србије, када сам освојио сребро, али мени је сијало као злато. То ми је била прва освојена медаља и тај моменат нећу никада заборавити, а догодио се у Београду, пре око седам година.
Милош Хрговић каже да је иначе завршио курс за тренера мачевања који је организовала наша држава, а уз то је и лиценцирани судија. Пред упис на факултет је успео да унапреди своја знања и вештине у теоријском смислу, да би после неког времена почео и да практикује научено. Дата му је прилика да суди на пионирском, кадетском и јуниорском такмичењу, а судио је и сениорима.
Више од десетак златних медаља сада красе собу овог младића, уз мноштво осталих одличја која су долазила у деценији његове страсти за мачевањем. Када погледа нанизане успехе, али и сабере неуспехе, анализира грешке и настави вредно да се посвећује мачевању, остаје му, каже, нада да ће остварити и свој крајњи циљ - да на Олимпијским играма понесе титулу првака. Мачевање је борилачки спорт и захтева физичку спремност, а изузетно је битна и ментална снага, јер се пуно размишља о сопственим, али и потезима противника. Зато Милош тренира сваки радни дан у вечерњим сатима, а обавезе на факултету обавља пре подне. Уз све то викендом и ради, не би ли помогао својој мајци, са којом живи, уз још три сестре и једног брата. Милош каже да је тешко постићи све, те је потребно да се одрекне појединих ствари.
– Трудим се да ускладим обавезе, па колико год будем могао да издржим, једино што знам јесте да се мачевања нећу одрећи – уверава нас Хрговић. – Покушавао сам да нађем спонзоре који ће ми помоћи око набавке опреме и других ствари, не бих ли могао више да се посветим припремама за светска и европска такмичења.
Још увек нажалост није имао успеха у томе, али каже да неће одустати од потраге. И даље ће наставити да шаље мејлове у нади да ће ускоро неко одговорити на његове молбе да му помогну да своје снове претвори на јави.
Ивана Бакмаз
