Резон: Закулисни бенефити договорне демократије

Политика је варљива ствар. Србија је у комунизму и демократској, петооктобарској револуцији све добила и све изгубила. Из пристојне осредњости преко ноћи смо закорачили у потпуно сиромаштво.
bojovic Privatna arhiva
Фото: Приватна архива

Пише: Милорад Бојовић

Стотињак одабраних, из осредњости у незамсливо богатство. Међу њима је 10 тајкуна и 90 политичара, који дан и ноћ, у сну и на јави сплеткаре против Србије, да би над њом извршили коначни финансијски десант. Борећи се да постану богаташи, Срби су заборавили на своје претке. На најбоље међу собом, који су били свесни да привилегије припадају храбрима. И честитима. У Титовој Југославији, у којој су Срби, преко фармерица из Трста и сељачког рокенрола постали део савременог света, лоши су добили прилику да постану уважени. У демократији су најгори постали најимућнији. Најмање вредни добили су прилику да заседну на престо Немањића, и да за 10, или 20 одсто мита, у новцу или натури, продају Косово, Колубарску битку и Кајмакачалан. Врхунски подвизи бесмртне храбрости, нестали су пред економским експертима без дана стажа, рекламним агенцијама, фондовима за развој непостојећих нових технологија.

Наследници комуниста фараона, демократију су преобликовали у одбрану својих привилегија. Одлучивање о најважнијим питањима и расподелу новца и моћи сконцентрисали су у неколико подобних фамилија. Избори су им служили као средство самопотврђујећег самообнављања. Комунисти у души, пробразили су се у бескарактерене деспоте, који у јавности глуме моралне горостатсе. Бертранд Расел и други историчари сматрају да су Атину уништиле декаденција и лажна демократија.

- Стари Грци, или барем један њихов део, гајили су склоност према ономе што је примитивно и чезнули за животом који би био узбудљивији од оног који им је одређивао владајући морал - пише Расел.

Посвећени међусобној борби за прерасподелу моћи и привилегија, привилеговани Срби су попут Атињана, изгубили државу и претворили је у робу без вредности. Поништену тапију.

Настојање опозиције да кроз преговоре створи специјални хибрид, невиђен у свету - долазак на власт без избора, настао је као продукт декадентног веровања да је у политици све допуштено. Уверење да се може усвојити такав изборни закон који ће из одлучивања искључити народ, акт је примитивног поимања стварности, који, чак ни уз гротескну дволичност Европске уније, не може бити проглашен за демократско достигнуће.

Разлог је једноставан. Мада стално измахнут, двосекли мач уцена и обећања, сада у ваздуху виси као празна претња. Србија више није сама. Србија је схватила да не сме ризиковати да вуче изнуђене потезе зато што ће се унапред опредељивати у односу на било коју суперсилу.

Политика Београда не састоји се више од сталног колебања с ким бити пријатељ а с ким имати изнуђену комуникацију. Србија се у свом међународном позиционирању не води инфантилним дилемама. Нити непрестаним осећањем несигурности. Србија кроз добру дисперзију инвестиционих потенцијала гради снажне везе свуда у свету. Од фабрика, монетарне сарадње, саобраћајних улагања до вакцина. Нити се више налази на сталној клакцалици. Изместила се на сигуран положај, који не зависи од доброг односа са само једном силом. Нити с једним лидером.

Хендикеп који је наследио - непостојање индустрије и привреде - Вучић је успео да употреби као предност. Као средство за ширење утицаја. Као дипломатски алат, политичко оруђе. Као незаобилазну неопходност, која погодује великим страним компанијама, колико и Србији. Логична симбиоза, довела је Србију са зачеља колоне у први ред партнера светских велесила

Хендикеп који је наследио - непостојање индустрије и привреде - Вучић је успео да употреби као предност. Као средство за ширење утицаја. Чињеница да су српски радници врло конкурентни на европском тржишту, у готово свим областима индустрије, па чак и у ИТ сектору, искоришћена је као дипломатски алат, као политичко оруђе. Као незаобилазна неопходност, која погодује великим страним компанијама, колико и Србији. Логична симбиоза, довела је Србију са зачеља колоне у први ред партнера светских велесила.

Вучић чак и градњу путева и пруга користи као дипломатски алат. У Србији су присутне америчке, француске, британске, кинеске, немачке, руске фирме. И тако се први пут у новојој историји интерс Србије, поклапа и подудара с интересима великих сила. Успех и сигурност њихових инвестиција директно је повезан с успехом и стабилношћу Србије.

Истовремено, чињеница је да инвестиције имају и своју компликовану политичку позадину, која се користи као средство негативног утицаја. Странци инвестиције користе као средство притиска за своје политичке циљеве. Превасходно, питање Косова и Метохије и изнуђивање нових решења у изборном законодавству, која Србију из демократског општег права гласа, треба да сведу на договорну демократију, у којој ће, као у златном добу социјализма, осигурати политички живот једном броју индивидуа без подршке гласача. Они траже да им се као у социјалистичкој договорној економији, омогући да учествују у одлучивању о судбини државе, иако њихов политички програм нико не подржава.

Међутим, ма како парадоксално звучало, Србија се у овој игри, захваљујући стрпљивој промишљености налази у бољој позицији од друге стране. Инвеститори су већ уложили огромне количине новца у градњу фабрика, у обуку и преквалификацију радника, у осигуравање нових тржишта. Њихов финансијски интерес је већ толико велик, да примена директних политичких уцена није могућа, као у што је то био случај у периоду када смо се налазили на дну економске лествице, и када је сваки понуђени долар, или евро представљао сламку спаса.

Велике силе ништа не препуштају случају и ништа не раде напамет. Међутим, Србија је вештим маневром изазвала нову равнотежу снага. Давањем великих пројеката Кини и Русији, подстакла је Америку. Велику Британију, Француску и Немачку да уђу у инвеститорску трку, како би парирале источним силама. Полтика великих сила не трпи кашњење, и све резерве и кочнице, које су коришћене као средство уцена и доминације, гурнуте су у страну да би се поново успоставила равнотежа страна на терену.

Зашто су важни градња метроа, долазак Линглонга и Нидека, градња пруга и путева, не разумеју само две врсте политичара. Они који политику виде искључиво као начин да се дође до моћи и лаког новца. И они, који заступају интересе западних центара моћи, од којих очекују да им помогну да до моћи и лаког новца стигну преко доласка на власт. Нови ауто-путеви, нове пруге, у чијој градњи имамо подељен партнерски интерес са свим највећим политичким и економским силама, ужасава и једне и друге.

Вешти повратак Србије на Исток, а да се истовремено није ушло у сукоб са Западом, чини неразрешиви чвор, нерамрзсиву тајну за политичаре који мисле супротно од Вучића. Њихов једини план јесте императивно сукобљавање с Русијом и Кином ради задовољавања интереса западних сила. У настојању да поремете и дисквалификују успостављену инвестициону равнотежу која обезбеђује политички баланс и стаблилност Србије, обе политичке групације, настоје да кинеске и руске инвестиције прогласе непожељнима. И то не зато што су оне усмерене против екологије. Они својим превентивним клеветама настоје да клатно моћи врате на Запад, и изнова омогуће његову уцењивачку доминацију.

И зато их је појављивање оба нон-пејпера, изузетно обрадовало. Кратковидо су поверовали да ће Запад уместо њих победити Вучића, тако што ће га присилити да повуче такав политички потез који би га дискредитовао како у домаћој јавности, тако и међу иностраним партнерима на другом полу геополитичке моћи.

Нон-пејпер је реликт реалполитике. Западни лидери, у својим дипломатским играма, вешто и обилато користе бриљантна искуства својих претходника. Користећи се чињеницом да Бизмарка нико није надиграо у закулисним дипломатским играма, европски политичари користе цурење тајних докумената као средство утицаја. Као алат опипавања пулса јавности. Као проверу спремности нација и народа да преко незванично понуђених решења прихвате потезе који треба да уследе. Хенри Кисинџер пише да је то средство први пут у модерној европској дипломатији употребљено 1870. године. Тада је Ото фон Бизмарк, свестан надмоћи немачког савеза, навео Наолеона III, да објави рат Пруској. Он је пажљиво редиговао садржај разговора између француског амбсасадора и краља Вилхелма и помогао им да ститну до штампе. Садржај разговора разбеснео је Французе који су приморали Наполеона да објави рат, из ког је Пруска изашла као победник и осигурала уједињење Немачке.

Оба нон-пејпера, који су у последњих 20 дана "процурели" у јавност, нису ништа друго до сондирање терена. Провера потенцијала и могућности да се издејствује решење које одговара западним силама. Нон-пејпер представља настојање да се лидери бивших југословенских република подстакну да мирним путем подрже могућност новог прекрајања граница, и успостављања нове политичке реалности. Удица, која је понуђена, ма како изгледала примамљиво запрво не иде у корист Србије. Признавање Косова у замену за Републику Српску представља политичку замку, и дуплу превару. Република Српска је већ међународно признат ентитет и понуда о њеној самосталности представља потврду већ потврђеног. Истовремено, Косово формално-правно, не може постати држава докле год га не призна Србија. У случају замене Косова за Републику Српску добили бисмо оно што смо већ имали, а изгубили бисмо оно што би могли да задржимо.

Вишедеценијско искуство у првој политичкој лиги, омогућило је Вучићу да разуме све фине нијансе суптилних политичких замки и монтажа Запада и одбаци сваку могућност трговине у вези с Косовом.

Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу

Nije bas tako
02.05.2021 • 22:19
U vecini se slazem sa misljenjima gospodina Bojovica ali mi nije jasan pocetak podnaslova kolumne, da je politika varljiva stvar. Zapravo politika je veoma (k)varljiva stvar. Zatim da stranim kompanijama ulaganja pogoduju koliko i Srbiji, je potpuni promasaj, jer ove kompanije dvostruko vecu korist imaju od Srbije. Pre svega zbog jeftine radne snage, besplatne infrastrukture i sufinansiranja drzave. A da su "njihova finansijska ulaganja velika da politicka ucena nije moguca", nije tacna.
Nije bas tako
02.05.2021 • 22:43
Tacno je da "Velike sile nista ne prepustaju slucaju i ne rade na pamet", pa je zato i velika odgovornost onih drzava koje dozvoljavaju njihova ulaganja kod njih, jer veliki ulazu samo onda kada od 1-og ulozenog dolara imaju duplu, pa i vecu, dobit. Bojazan je utoliko veca ukoliko drzave korisnici njihovih kredita nisu u stanju da vrate pozajmljena sredstva. Nije li primer Crna Gora koje moli EU za novu pozajmicu da bi vratila kredit kineskim firmama, inace im ode pola primorja u ruke kinezima.
Nije bas tako
02.05.2021 • 22:58
Lako se zaduziti ali je tesko vratiti dug, pogotovo ako nemate domace kompanije koje su profitabilne a da nisu u stecaju. Nije uzalud izreka DA JE DUG LOS DRUG. Prema tome, lako je biti domacin na tudjoj grbaci, ali kada dodje vreme usporavanja stranih ulaganja zbog ne blagoverenih izmirenih prethodnih dugovanja, nastaje duznicko ropstvo, koje moze dovesti duznika u potpuno njegovo anuliranje, sto ce reci gubljenja identiteta. U ovom slucaju taj odnos je gubitak teritorijanog integriteta.
EUR/RSD 117.5730
Најновије вести