РЕЗОН Демитологизација еколошких устаника

Еколошки устаници настоје да скрију мрачну тајну српске опозиције. Остали су без гласача!  Србија је сведок, све су имали и све су прокоцкали и данас бране оно што није угрожено. Имали су подршку најмање пет највећих западних суперсила.
bojovic Privatna arhiva
Фото: Приватна архива

Пише: Милорад Бојовић

Њихови амбасадори саставили су све владе до 2014. године. Поседовали су све медије. Све синдикате. Кроз коруптивни систем донација и пројеката, управљали су већином интелектуалаца. Контролисали су спорт. Имали су своју мафију. Своје тајкуне. И релативну подршку народа. Данас имају међусобну нетрпељивост, мрачну жудњу за влашћу и мржњу према Вучићу. Зато демитологизација стварног мотива “устаника” није тежак подухват.

Еколошки устанак заснован је на ексклузивној привржености погрешним уверењима и намери да се маскира и сакрије истина да се Србија поново индустријализује. Да се отварају нова радна места. Да људи боље живе! Отварање 180 нових фабрика је аргумент који се не може суспендовати, нити поништити. Зато се настоји променити мотив.

Понудићу неколико једноставних, а убедљивих одговора зашто захтеви “устаника” немају везе с природом, и њеном заштитом, већ представљају маневар против народа. Колико год се трудили протестанти не могу да сакрију чињеницу да је Србија за 12 година, од 2000. до 2012, од високо индустријализоване земље постала индустријско гробље. И земља сиромаха. Фабрике су гашене као шибице. Потезом пера. Гиганти који су хранили Нови Сад, Војводину и Србију нестали су у перестројци ДОС-а. Цела привреда угашена је с једним циљем. Срби су приморани да уместо својих производа купују вишеструко скупљу страну робу, коју су им продавали тајкуни у продавницама отетим од државе.

Кад су фабрике распродали у бесцење, приватизовали су све остало, школство, здравство, културу. За само три године успели су да приватизују државу и претворе је у ортачко друштво, које функционише по принципу ја теби - ти мени. На крају је остала само љуштура, без смисла, без значаја, без моћи.

Захваљајући групацији политичких елемената, који се данас сакривају иза еколошког устанка, држава је 12 година функционисала као фантомска фирма. Имала је печат, и седиште, и десетину лица овлашћених за заступање. Резултат? Држава је доведена на ивицу банкрота са скоро милион незапослених. Број људи без посла растао је истом брзином којом су се пунили банковни рачуни финансијера “еколошког устанка”. Близу 700.000 људи, остало је без посла током демократске транзиције. Тачне статистике о томе нема. Али, постоји изјава Драгана Миловановића, министра за рад у Ђинђићевој влади. Он је за Бету, у априлу 2004. године изјавио да је “само 2003. године, званично без посла остало 295.000 радника”. Минимална плата била је мања од 200 евра. Радници су према званичним подацима примали 80 евроценти за сат времена рада. За месец дана могли су да зараде, колико су политичари дневно трошили на доручак - 20.400 динара.

Људе чија егзистенција и животи су постала меница без покрића у игри политичко-тајкунског лобија, није бранио нико. Није било масовних протеста. Није било устанака. Устаницима, који су у периоду пропасти државе, живели добро, патње обичних људи били су пренаглашени садржаји. Секундарне асоцијације. Негативне вести, којима таблоидни медији замарају поклонике либералне демократије, и ометају њихову борбу за одржавање геј параде, као крунског доказа успешно изведене реформе друштва и демократизације Србије.

Права инвалида није заступао нико. Право мајки чија деца су рођена с тешким оболењима, још мање. Самохраних родитеља, боже сачувај! Оболелих од ретких болести, ни случајно!

Има ли “еколошки устанак” своје објективно упориште? Или је у питању неисправно одмерен став о релативно проблематичном феномену, који се у новоговору одомаћио у синтагми “заштита животне средине”.

За шта се бори опозиција? А шта желе устаници? Свођењем политике на апстракцију, на маркетиншку активност, још од 1990, политичка групација привржена либералној демократији под кринком борбе за проширење грађанских слобода заправо Србе претвара у таоце мултинационалих компанија.

Израчунао сам. Југославија је према попису из 1981. године била доминантно рурална земља.  Више од две трећине људи живео је на селу и производио храну за себе и своју породицу. Већини становништва, рад у индустрији представљао је једну врсту екстра прихода. Тим новцем куповали су брендове које је производила домаћа индустрија. Срби нису били део  светског потрошачког друштва, нису били део конзумеистичке хоботнице која је западну цивилизацију претворила у незајаживог купца, који је срећан само када обилази тржне центре и купује ствари које му нуде рекламни спотови.

Грађански рат и гашење фабрика протерали су људе са њихових сеоских имања у градове. Где им је понуђен слабо плаћен посао и живот на кредит. Своје економске и личне слободе принели су на жртвеник новог економског и политичког поретка у ком су као компензацију за лош живот добили лажно обећање апсолутне слободе и могућност да тешко зарађени новац, или уштеђевину троше на маркирану одећу, обућу, технику, аутомобиле.

Извитоперен принцип тумачења чињеница, еколошким активистима нуди могућност да катастрофално сиромаштво Старе планине, Проклетија, Суве планине, Копаоника, северног Баната, и других, у демократском успону уназађених делова Србије, прогласе за образац успеха. Међутим, у питању је бесмислена пројекција. Лажно саосећање. Јер занимљив је случај да заштитницима природе сметају само фабрике које се отварају за верме СНС-а. Нарочито ако су из Кине, Русије, или арапских земаља.

У тумачењу чињеница не могу да се праве компромиси. Неодрживо је да један те исти скуп чињеница буде истовремено и истинит и лажан. Пре ће бити да је у питању удовољавање дискутабилном мотиву. Тада манипулација и замена теза постаје нужда. Међутим, свакој врсти лоше испланиране манипулације недостаје логичка чврстина.

Нерадо користим Гугл као извор информација, јер је његово сећање варљиво, али успео сам да пронађем поуздане податке који доказују да се ради о селективној бризи за природу.

Податак је из 2011. године. Вест је објавио Тањуг . Тадашњи директор Националног парка “Фрушка гора” високи функционер Демократске старнке, славодобитно је изјавио да је само за грејну сезону Национални парк “Фрушка гора” припремио 20.000 кубика огревног дрвета.  ДС-ов директор је истакао и то да је око 45.000 кубних метара намењено дрвној индустрији. Ако Тањуг није погрешио, укупна сеча била је драстично већа него данас. Притом је новинару Тањуга речено да је брига о шумама “само једна од споредних делатности” предузећа.

Проверавао сам, 2011. године није било ниједног протеста. Нико није “бранио” шуме Фрушке горе због посечених 65.000 кубика дрвета. Нити је било протеста кад је незаконито експлоатисан камен с Орловог бојишта. Та велика афера, у којој је без папира однето преко 2.000 тона камена, није подстакла екологе да затраже одговорност надлежних.

Можда зато што је иза целог посла стајао омиљени партнер Демократске странке Душан Боровица. Њему је Борислав Новаковић, у највећој корупционашкој афери у историји Новог Сада, поклонио 4,5 милиона евра. Новаковић је суђење за нестанак новца избегао на једноставан начин. Због застарелости је ослобођен у прекршајном поступку, а онда се у кривици пред Специјалним судум позвао на правило по ком се не може двапут судити за исто дело. Сада Новаковић критикује градњу Фрушкогорског коридора, и новог моста на Дунаву. Наравно, сви Новосађани знају да су инвестиције неопходне, и да ће Фушкогорски коридор и нови мост олакшати њихове животе.

Да је опозиција потрошила све своје кредите свестан је и Бојан Пајтић. Међутим, необично је то што се након његове изјаве, да би кандидат могао бити неки спортиста, јавио тренер ФК “Војводина”. Лалатовић својом камелеонском изјавом - клеветом, својом тврдњом - оптужбом, жели да постигне две ствари. Да преживи на клупи ФК “Војводина”, јер му је она за сада једини сигуран извор прихода. И да преко фудбала посвађа СПС и СНС. Тај аспект његовог политикантског иступа, као и протести бранилаца природе, обрадовао је градску опозицију.

Процена обелодањених факата указује да борба за очување станишта птица, гмизаваца, или инсеката, постаје доминантан образац политичког понашања, када се изгуби веза с бирачким телом. Бринути о људима и њиховим потребама драстично је сложенији задатак. Бирачи су људи. А с припадницима људске врсте постоји незгода што могу да памте обећања. Сећање квари све политичке планове који се на дужи рок заснивају на лагању и обмани. Зато је брига о птицама спасоносна стратегија. Птице не иду на гласање.

Притом, као и у свему другом, и заштита природе се заснива на превентивним оптужбама.

Када о екологији говори власт, то се тумачи као пропаганда. Када те исте речи долазе из опозиционих уста то се, кантовски речено, тумачи као свето надахнуће.

Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу

Dug zao drug
18.04.2021 • 15:38
Gospodine Bojovicu, lazna osecanja su u narodu bila i ostala. A sto se tice sece suma, na Fruskoj gori, na Kalemegdanu, po Beogradu i okolini itako dalje i tako blize, ne govore li Vam bar nesto naslagani trupci i razbacano granje po celoj Fruskoj gori, panjevi na Kalemegdanu, velika seca u zapadnim delovima Srbije?
Sto se pak tice kredita, voleo bih da dozivite dan kada budu Vasa i moja deca tj. nas a ne njihova deca, vracala kredite, kojima se tako sdusno hvali sadasnja oligarhija.
Lepota zivljenja
18.04.2021 • 15:52
Tacno je da se grade "ekoloski ciste" fabrike, da narod ne moze da zivi u njihovim blizinama, i putevi. Ali pita li se iko po kojoj se ceni fakture isporucuju? Tacno je i to da su plate sada vece nego pre, ali niko ne pominje koliko je posto poskupela roba siroke potrosnje, i da li sadasnje plate mogu da pokriju osnovne trokove jedne porodice? Vodu planinskih reka nam sprovode kroz plasticne cevi. Da li je to radi opstanka flore i faune na prirodnim stanistima zivotinja, ptica i ostalog sveta?
Onemocali
18.04.2021 • 18:35
Eh, da mi je i da mogu, al sta vredi kad ne mogu, kada nemama trecu nogu. Nisam mogao i ne mogu da uticem na odluke onih koji nam kroje kapu, sto ce reci zivotne standarde, ali mogu da vrecim, drecim i kukumavcim do mile volje, bez NEVOLJE. "Nista nije bilo a da nekako nije bilo". Svidjalo se to nama ili ne, trpeti se mora. A sta bi tek bilo da nam zabrane da trpimo? Mi Srbi volimo da govorimo o proslosti, pa eto vratilo nam se sudjeno vreme K'O VID, kako bi progledali u zaslepljenosti svojoj.
Istovetne razlike
19.04.2021 • 13:31
Reci sa pocetku teksta: "Posedovali su sve medije, sindikate, vecinu intelektualaca, imali su svoju mafiju, svoje tajkune..." Cini mi se, u svom nerazumnom razmisljanju, da je sadasnja vladajuca oligarhija, poput onih ranijih, samo prepisivala njihove "zakone" po kojima se sa lakocom vlada narodom u Srbiji. Nije li slika proslosti, sto se tice posedovanja svega iznetog, preslikana na sadasnjicu, uz malo vise koloritnosti koja deluje omamljujuce na narodne mase? Ipak nije sve isto a ni razlicito
EUR/RSD 117.5783
Најновије вести