Прича Удружења туристичких водича Новог Сада о Владимиру Николићу

Ове недеље, 5. марта, навршило се 99 година од смрти архитекте Владимира Николића, ког водич и чланица Удружења туристичких водича Новог Сада (УТВНС) Дубравка Бајкин описује као једног од највећих архитеката који се родио и радио на просторима Војводине крајем 19. и почетком 20. века.
Владимир Николић
Фото: Владимир Николић

Она за „Дневник“ открива причу о Владимиру Николићу наглашавајући како је оставио дубок траг у архитектури војвођанских градова, а посебно Сремских Карловаца и Новог Сада. Дубравка Бајкин наводи да се Владимир Николић родио 13. јуна 1857. године у Сенти, у угледној породици, од оца адвоката Андреја Николића и мајке Катарине, рођене Форовић, из Новог Сада.

- Крстио га је Георгије Бранковић, његов рођак по женској линији који ће касније постати патријарх, што ће значајно утицати на каријеру овог архитекте – говори Дубравка Бајкин. - Гимназију је похађао у Панчеву и Марибору, а студирао је прво кратко на Високој техничкој школи у Минхену, па на Политехникуму у Бечу, где је апсолвирао, али никада није дипломирао. У време боравка у Минхену, преминуо му је отац. После деветогодишњег боравка у Београду, где је дошао на позив Министарства грађевине Краљевине Србије, последњих 30 година живота (од 1892. године па до смрти) је живео и радио у Сремским Карловцима.

Дубравка Бајкин прича како из његовог „београдског периода“ није остало много података о његовом раду, те да се једино зна да је пројектовао зграду гимназије у Лесковцу, која је, на жалост, порушена у савезничком бомбардовању 1944. године. Она открива како је у Сремским Карловцима, где је, како каже, дошао на позив патријарха Георгија Бранковића, оставио за собом бројна здања.

Фото: Р. Хаџић/Монументални Патријаршијски двор у Сремским Карловцима

- Његов први и свакако најзначајнији пројекат је био монументални Патријаршијски двор у неоренесансном стилу, који је пројектовао 1892. године и који важи за најлепше и најрепрезентативније здање у Војводини – наглашава наша саговорница и додаје како је изградња Двора трајала две године, док је још две било потребно за уређење раскошног интеријера. - После тога, Владимир Николић је урадио још низ пројеката у Сремским Карловцима:  Богословски семинар, палату Народно-црквених фондова (данас Богословија св. Арсенија), Стефанеум, основну школу. Осим тога, од 1901. до 1909. године учествовао је у обнови Саборне цркве, чиме ју је довео у склад са ренесансном палатом Патријаршије.

Према речима Дубравке Бајкин, у  Новом Саду је 1895. године, у дворишту тадашњег хотела “Царица Јелисавета“ (данас “Војводина“), по пројекту Владимира Николића, сазидано, за оно време, врло савремено Дунђерсково позориште, у које је могло да се смести 600 гледалаца. Зграда позоришта је у потпуности изгорела у пожару 1928. године.


Пред крај живота признао сина

Дубравка Бајкин из УТВНС-а за „Дневник“ открива како је архитекта Владимир Николић у Сремским Карловцима све време живео на Централном тргу (данас Трг Бранка Радичевића бр.15) у кући из 18. века, коју је изнајмљивао од Карловачке гимназије, а где је живео са мајком и својом млађом сестром Миланом.

- Владимир Николић је био веома успешан, угледан грађанин, озбиљан, галантан и отмен, а неки савременици кажу да је био и помало чудан, док га је ћерка једног његовог пријатеља окарактерисала чак и као “хладног, гордог и одбојног” – описује Дубравка Бајкин. - Мајка му је умрла 1902. године, а после Миланине удаје (четири године касније) и њеног одласка у Београд, живео је сам. Никада се није оженио, али је са својом домаћицом Францишком Јаноши 1916. године добио ванбрачног сина Влајка. У конзервативној средини тога времена се, наравно, на овакве везе није гледало са благонаклоношћу, тако да је Францишка са сином живела одвојено, у Новом Саду. Пред крај живота Николић је признао сина као законитог.


- Четири године касније, Владимир Николић је радио на пројекту Српске православне велике гимназије (данас Гимназија Јован Јовановић Змај) – наводи Дубравка Бајкин. - На жалост, у току градње десила се несрећа, у којој су погинула два радника, али је Николић успео да докаже да до несреће није дошло његовом кривицом. Године 1901. он пројектује Епископски двор – седиште Бачке епархије, прекрасну необичну палату еклектичног архитектонског стила, који је промовисао бечки архитекта Теофил Ханзен, чији је студент био Николић. Како је имао доста противника у Магистрату Новог Сада у то време, те да би избегао непријатности, договорио се да његов пројекат потпише суботички архитекта Ференц Рајхл, који ће и извести саму градњу.

Фото: А. Ерски/Владимир Николић је радио на пројекту Српске православне велике гимназије - данас Змај Јовине гимназије

У Сомбору је, како Дубравка Бајкин открива, Владимир Николић пројектовао Препарандију (Учитељску школу) и Кронићеву палату, затим у Сремској Митровици Српски дом, у Вуковару Гранд хотел, а у Бечеју Палату задужбине баронице Јовић.

- То су само неке од најпознатијих здања из великог опуса овог плодног архитекте за кога су злобници говорили да за успех и највеће наруyбине треба да захвали патријарху Георгију Бранковићу, чије је кумче био – прича Дубравка Бајкин и открива како је овај архитекта био страствени ловац, а одгајао је и коње. - Поседовао је воћњак и виноград, правио је на хиљаде литара вина годишње. У винограду је сазидао вилу названу по његовој мајци “Катариновац”, а у којој је окупљао своје пријатеље ловце. Тај летњиковац, на жалост, није сачуван.

Фото: Р. Хаџић/Епископски двор – седиште Бачке епархије, необична палата еклектичног архитектонског стила

Први светски рат, како Дубравка Бајкин открива, Владимир Николић је провео у Бечу, а преминуо је у Сремским Карловцима 5. марта 1922. године од рака. Он је сахрањен у породичној капели Свете Катарине на Чератском гробљу у Сремским Карловцима, коју је сам пројектовао, док је иконостас урадио његов пријатељ сликар Урош Предић. Дубравка Бајкин наводи како су у истој капели сахрањени и његови родитељи, сестра, зет и син Влајко Николић и додаје како је, захваљујући донацији његове унуке Милане Николић Вучковић, пре неколико година у Музеју града Новог Сада била организована изложба. Та изложба је, како каже, била посвећена животу и раду овог значајног војвођанског архитекте, на којој су Новосађани могли да виде многе личне предмете, документе, делове намештаја, фотографије, писма и слике из заоставштине Владимира Николића.

К. Ивковић Ивандекић

Фото: Википедија и архива Дневника

EUR/RSD 117.5649
Најновије вести