Прича Удружења туристичких водича Новог Сада: Кибицфенстер и Књиговезачка радионица „Ивковић“

– Када прођете Градићем, Змај Јовином или Дунавском улицом приметићете да једноспратнице, мање – више, личе једна на другу. Већи део њих има широке фасаде са ајнфорт капијом, односно колским улазом на средини. Лево и десно у приземљу били су локали са радњама најразличитије робе, док је на спрату је био стан власника – тако причу о кибицфенстерима, специфичним за ове зграде из друге половине 18. и 19. века, започиње за „Дневник“ туристички водич Кристина Јекић.
kibic 4
Фото: Дневник (Ф. Бакић)

– Сама реч кибицфенстер кованица је немачког глагола киебитз, што значи гледати, посматрати и именице фенстер, која значи прозор – објашњава Кристина Јекић. – Дакле, у буквалном преводу, кибицфенстер је прозор за посматрање, а чак се у српском језику некад користила позајмљеница „кибицовање“, као синоним за проматрање, осматрање или у данашњем сленгу, шмекање.

Како наша саговорница говори, позиција кибицфенстера одређивала је и његову намену, те се он налазио на спрату, у соби до улице, смештен лево и десно од ајнфорт капије, а за разлику од остатка фасаде, био је избачен ка улици и са све три стране застакљен.

– У зависности од тога колико је власник био богат, кибицфенстер је могао бити једноставан, али је било и оних украшених дуборезом, а на некима су се чак и бочна крила отварала – истиче Кристина Јекић. – Без обзира на изглед, намена је свима била иста, те поред тога што су савршени да се украсе собним цвећем, лењом мачком или радозналим псом, служили су за посматрање.

Како даље наводи, младе девојке су са њих, вешто скривене иза цвећа, остајући тајновите, проматрале момке на улици, тражећи прилику за удају, па су чак и зими, без отварања прозора, смрзавања и расхлађивања куће, могле све лепо да виде. Под кибицфенстерима су момци, удварајући се девојкама, певали серенаде, а једна од најпеванијих била је „Тихо ноћи“, певана по стиховима чика Јове Змаја.

– Имао је кибицфенстер и мало практичнију намену, те се са њега на време могло видети када ће газдина кола доћи и јавити да се на време отвори капија – говори Кристина Јекић. – Била је велика срамота да кола и коњи стоје на улици дуго и чекају, а још већа да кочијаш сам сиђе и отвара капију.

Једна од кућа која и данас има сачуван аутентични кибицфенстер из друге половине 19. века налази се у Дунавској улици 10, позната као најстарија књиговезачка радионица у Новом Саду, која овај занат негује кроз четири генерације.

– На тренутак бих желела да вас вратим на крај 19. века, у 1895. годину, у једну од најпрометнијих, најстаријих улица у граду, Дунавску улицу, која никада није мењала име – говори Кристина Јекић. – Крећете се из правца Главне, данас Змај Јовине улице, па на средини улице подигнете поглед горе десно, где вас са кибицфенстера посматра оснивач данашњег Атељеа и књиговезнице „Ивковић“ - Ђорђе Ивковић, који је живео од 1858. до 1920. године.

Према речима наше саговорнице Кристине Јекић, историја ове радионице почиње далеке 1789. године, када је Емануил Јанкович, уз подршку Доситеја Обрадовића, купио штампарију у Лајпцигу од Христијана Тајбла, те је 1790. године отворио прву штампарију и књижару у Новом Саду.

Фото: Књиговезница "Ивковић"

– Након његове смрти, штампарију и књижару преузима његов брат Јован, а после његове смрти она припада његовом сину Јовану, а потом његовој удовица Катарини – каже Кристина. – Штампарија долази у посед Данила Медаковића 1847. године, секретара кнеза Милоша и кнеза Михаила Обреновића, коју је купио новцем који је позајмио од Јована Обреновића, Милошевог брата.


Осматрачница

– Докони, радознали свет, углавном у зрелијим годинама могао је да, наслоњен на јастуче да не назебе и на навуче ‘ладноћу, посматра шта се дешава у комшилуку, да омирише ко шта кува, али и најважније, да чује шта се прича на променади. Касније су се све те информације које су се горе на кибицу могле чути размењивале са пријатељима. Можете замислити каквих је ту све вести било – објашњава Кристина Јекић.


За време Буне 1848. и 1849. године, Медаковић штампарију премешта у Сремске Карловце и како Јекић наводи, почиње да штампа „Србски дневник“, који је у то време био веома значајан политички часопис Срба у Аустрији, као и књижевни лист „Седмица“.

Фото: Дневник (Ф. Бакић)

– Пред полазак у Србију 1859. године, Медаковић је штампарију продао епископу Платону Атанацковићу, који ју је купио како би професорима новосадске православне гимназије олакшао штампање књига – објашњава наша саговорница. – У његовој штампарији почине издавање „Школског листа“, првог педагошког часописа код нас, а након шест година, поклања је новосадској српској гимназији, која је издаје у закуп Јовану Суботићу, који је 1870. године откупљује.

Кристина Јекић даље наводи да је штампарију купио Арса Пајевић 1876. године, који штампа најзначајније српске листове у Аустроугарској у другој половини 19. века, а 1895. продаје је свом куму Ђорђу Ивковићу, који је уз њу отворио и књиговезницу и папирницу.

– Убрзо је то постала највећа штампарија не само у Новом Саду, већ и у целој Бачкој, а традицију породичне фирме Ивковића наставио је његов син Арса, који проширује посао и запошљава у то време више од 120 радника, док је пред Други светски рат имао чак 160 радника – истиче Јекић. – Данас се у Атељеу књиговезачким занатом баве Арсин син Драгомир и унук Ђорђе Ивковић.

Преко пута књиговезнице, на непарној страни Дунавске улице, налазила се „Трговина српских црквених ствари Николе Ивковића“, отворена 1865- године.

У сарадњи са Удружењем туристичких водича Новог Сада, лист „Дневник“ ће сваке недеље објављивати приче и занимљиве анегдоте о историји и архитектури града, знаменитим људима, гастрономији, као и скривеним или заборављеним пределима који красе Српску Атину.

Д. Андулајевић

EUR/RSD 117.5804
Најновије вести