Поповићи–Тадићи типична карловачка породица: Ем два презимена, ем виноградари

Божић-Карапанyа, Јанковић-Шомини, Јовановић-Генерал, Симеоновић- Чокић, Сокић-Гајини, Павловић-Кршкало, Станковић-Мучалови, Павловић-Курјак, Рајковић-Цендерић, Богичевић-Петарић, Гавриловић-Сисанови само су нека од двојних презимена карловачких породица или шпицнамета, што је још једна у низу многобројних особености овог места.
tadic 1
Фото: Ангелина Поповић, фото: Дневник (З. Милосављевић)

Шпицнаме(т) изгледа само малобројне фамилије нису имале, а по њима су се пре него по изворном презимену међусобно Карловчани препознавали. Тако је и данас у круговима оних који су одрастали на тој традицији. Некима је друго презиме било и званично, као што је то случај са породицом Поповић Тадић, којој се ово друго средином прошлог века изгубило из личних  докумената, али још опстаје у усменој комуникацији међу онима који за њега знају. Оно што запада за „уво“ приликом изговора другог презимена Поповићевих јесте акценат да другом слогу што није по правилима српског језика.

- У Карловцима је било још Поповића, једни су Смотрини, други Вла - прича Ангелина Анђа Поповић, која признаје да друго презиме није користила. - Рођак Коста Поповић Којица је направио породично стабло и према његовом истраживању, наши Поповићи су дошли са Косова. Предак нам се звао Тадија Поповић и верује се да нам отуда потиче надимак Тадић.

Када су Поповићи Тадићи дошли у Карловце, Анђа не може поуздано да каже, али судећи по најстаријим надгробним породичним споменицима на гробљу на Магарчевом брегу, биће да су најмање 225 година присутни у овом месту. Тадићима је кућа била у данашњој Улици митрополита Стратиморовића, одакле су се расули по Карловцима. Анђин прадеда Јован настанио се у Сремскуој улици испод Капеле мира где је накада била шљункара из које се шљунак воловима излачио.

Као породичну реликвију генерације Тадићевих чувају и преносе једни другима икону крсне славе, Светог Јована Крститеља, рађену у техници уље на платну. Старост јој се не зна, али је више него очигледно да је поприлично времешна. Анђа тврди да ју је још њен прадеда имао. Подаци о њој, али не и старост и име уметника, заблежени су у Уметничкој топографији Сремских Карловаца Павла Васића. Уз димензије у њој се само наводи да је реч о делу наивног сликарства.

Зид породичне, готово стодвадесетогодишње куће, краси и портрет стрица Стевана из 1920. који је потписао С. Стефановић. За њега каже да је носио и исто име као и отац му, а судбина је хтела да обојица умру исте, 1918. године. Осим по шпицнамету, Поповићи Тадићи су били типична карловачка породица по томе што су се бавили виноградарством. Они су доказ тврдње да је свака породица у Карловцима имала винограде. Сведочи о томе још стари лагум из 1906, дуг петнаестак метара, који се протеже ка Капели мира. Сведок је и Анђа, која се живо сећа свих послова које је са родитељима и братом, који је као млад нажалост са супругом погинуо у саобраћајној несрећи, радила у винограду.

Фото: Дневник (З. Милосављевић)

Вршидба жита на садашњем терену

Помагала је родитељима и око вршидбе. Вршилицу су, присећа се, имали Петарићи. Тај посао некада се у Карловцима обављао на садашњем фудбалском терену. Сви би тамо донели на камару жито и обавезно буре с водом да се може реаговати у случају пожара, упркос сталном присуству чланова добровољног ватрогасног друштва. 


- Деда Ставан је био виноградар, за разлику од двојице његове рођене браће који су се посветили један свештеничком, а други официрском позиву - каже Анђа. – И мој отац Теодор Тоша Поповић био је виноградар. Живели смо од винограда. Имали смо додуше и ораница, а осим своје обрађивали смо и туђу земљу, узимајући је у закуп. Сејали кукуруз, жито, детелину, гајили стоку, некад и по три коња имали. У Карашу и Липовцу смо имали  земљу. Од малена смо брат и ја радили све што је требало. Знала сам са оцем да перем бурад,а за то смо киристили ланце. У велики ардов од 2.000 литара улазио је отац кроз мала врата каква су већа бурад обавезно имала да би се могла одржавати. Живо се сећам и квечовања – муљања грожђа и других послова око производње вина.  Када  се грожђе обере стављало се у бозиницу – дрвену бурад која немају поклопац на врху и тако се превозило до куће. После квечовања пребацивало се у прес и цедило, па се тако процеђено сипало у бурад, за шта је кориштен дрвени левак. Кад се вино тако „уради“, стави се да одстоји.

Фото: Дневник (З. Милосављевић)

У Карашу су, каже, имали виноградарску кућицу у којој би током сезонских, великих послова она, брат и отац знали и да преспавају. Тамо је постојао и извор, па су  сејали и поврће и продавали на пијаци. Као гимназијалка за време распуста била је сваки дан у винограду. Ишли су око четири изјутра у виноград и радили до 10 сати. Али, било је времена и за уживање. Кад заврше преподневни део посла, она и брат су одлазили у оближње Просјанице на купање. Око четири су се враћали у виноград и настављали да раде до осам увече.     

- Вино смо продавали неким Словенцима, који су боље плаћали. Кришом смо то радили, јер је постојала обавеза да се вино предаје Виноградарској задрузи, која је имала просторије на месту садашњег Ватрогасног дома. Када се задрга расформирала свако је своја бурад однео кући. После тога смо грожђе носили и продавали Навипу – сећа се Анђа.

Узгајали су ризлинг, португизер, сланкаменку и ружицу.

- После братове смрти и очевог повређивања све је пало на мене. Испрва сам унајмљивала Србијанце који су долазили у Карловцима да раде у виноградима. Код Доње цркве су се скупљали и коме је требала радна снага, тамо ју је могла наћи. Давали смо после неко време земљу у закуп, али то није било најбоље решење. Мој муж није био заинтерсован за тај посао, а ја нисам имала снаге сама то да радим, и продала сам земљу. И виноградарску и винарску опрему је углавном продала, а бурад су завршила као огрев. Остао је само лагум као доказ породичне виноградарке традиције. Њега је недавно кћерка Бојана, доктор педагошких наука са супругом, реновирала јер је почео да прикишњава, па ће добити неку нову функцију.

Зорица Милосављевић

EUR/RSD 117.3358
Најновије вести