Нинине мустре: Џедај

Међу причама које слушам од свог оца, посебно ме увек дирне она о чувању жара у огњишту. Неке од првих успомена из његовог детињства везане су за кућу – што је централни део грађевине у којој су живели, и у којем се налазило огњиште, а изнад њега оџак.
nina martinovic 3 privatna arhiva.jpg
Фото: приватна архива

На крају дана, пред спавање, мајка би намакла пепео преко жара, и тако запретана (затрпана пепелом) ватра би се очувала све до јутра.

Искрице жара испод разгрнутог слоја пепела, брзо би се ујутро претварале у разбукталу ватру. У то су доба шибице биле толики луксуз, да су их уздуж сецкали како би их више имали.

Та ми очева прича често падне на памет, поготово кад сведочим како су се људи отуђили, односи захладнели, и људскост се у нама гаси. Жалимо се како нема више честитих људи, како су све људске вредности претворене у пепео, а ту испод пепела, крију се искре које ће да запале нову ватру на огњишту.

У последњем наставку најпознатије филмске саге о борби између добра и зла – „Ратови звезда – последњи џедај“, управо се спомиње та искра. Гладала сам филм тог дана када је почео да се приказује у биоскопима широм света, јер ми је сугерисано да ће моћне поруке те „приче из далеке прошлости“ попут искри, истовремено да се разлете до огромног броја људи и да распале пламен спознаје који ће за нијансу, а можда и јаче, променити начин на који доживљавамо стварност.

То ми је потврдио и пријатељ који ми рече да је својевремено, након првог сусрета са легендом о џедајима, праведним ратницима уз које је „сила“, из сале у којој је била пројекција, он изашао као један сасвим другачији дечак од оног који је дошао да гледа филм.

И ја сам из сале изашла сва озарена. Чак сам, као да сам клинка, замолила да се фотографишем са костимираним ликом који је носио светлећи мач.

И поред холивудске разметљивости фришким ефектима, имала сам осећај да сам сведочила великој и веома важној истини.

Подсетила ме је и поново уверила та прича, како је довољна једна искра да савлада таму. Само једна искра, довољна је да распламса моћну ватру која може да осветли, а и да спали све што треба.

Ватра ће да осветли и загреје кућу. Згрејаће воду која спира прљавштину. На њој ће се скувати лековити чај за болесне и храна за гладне.

Пробудиће оно најсјајније у нама. У трену кад светлост надвлада таму, све оно што није љубав и радост, биће трансформисано у светлост. Када осветлимо и препознамо све мрачне кутке у себи, успостављамо равнотежу као основу за живот у хармонији и благостању.

Ту, макар само једну искру, носи у себи свако од нас. Можда јесте запретана дубоко испод пепела сагорелих очекивања, али је ту, спремна да бљесне у пламен.

Осетим је понекад дубоко у себи, затитра у оним тренуцима када ми стварност заличи на апокалипсу. Помислим тада како је пред зору најмрачније и замислим слику из очевог детињства – старе руке што пепео нежно разгрћу, искре што се стидљиво помаљају и силну ватру распаљују.

Искра је сила. А сила, нека је са нама!

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com

EUR/RSD 117.5840
Најновије вести