Копнено – острвска авантура кроз Далмацију

Мада постоје опречна мишљења о сврсисходности и „патриотизму“ када је у питању летовање у Далмацији, макар оном њеном хрватском делу, под великим знаком питања овдашњих празилук националиста, али и некритичких љубитеља оваквог туристичког подухвата оличених у загриженим аутошовинистима којима је по дифолту комшијска трава увек зеленија, факат поседовања предачке некретнине на најразуђенијој обали Европе не оставља нормалном човеку простора за много премишљања, па након брзопотезног мајсторског прегледа аутомобилског „товара“ у виду, из Немачке увезеног, половног „ситроена“, није ми остало ништа друго до да се, уз дигиталну потврду о двоструком вакцинисању контра Ковид 19 и брзог антигенског теста, запутим ка северозападу негдање велике и заједничке земље, сада раздељене националним међама.
д
Фото: Приватна архива

Формалности на размеђу између Србијице и моћне ЕУ, бејаху брзо обављене, па је и пут настављен без неке огорчености, како нас нико на свет не воли.

Нешто због објективних разлога индукованих стањем времешног превозног средства, а више због радозналости, прва станица је бајковита дестинација Растоке код Слуња. Варошица коју пођеднако својатају Личани и Кордунаши, били они Срби или Хрвати, у свом је недру скрила једно од најлепших туристичких места пре свега због безбројних кракова малене речице Слуњчице, по чијим питорескним обалама су саздани бројни апартмани, кафеи и ресторани у етно стилу, као поручени за одмор туристима који нешто дуже путују ка обали Јадрана. Нама доста и за кафу и скромни ручак, па даље старом личком магистралом, уз обавезујући рођачки застанак код исто личког Доњег Лапца, преко горовитог Велебита у месечеву површину далматинског, задарског залеђа, где регистарске таблице из Србије нису, најблаже речено, претерано омиљени знак националног препознавања. Док се стрмекнеш ка Обровцу, градићу у клисури тиркизно зелене Зрмање, време је и за касни оброк, који се лако спрема у традиционалној каменој „ватреници“, кући од љутог бенковачког камена сазданој не би ли се у њој на отвореном огњишту ложила ватра за „пеку“, односно сач, или роштиљ.

Фото: Приватна архива

Добродошли!

Остатак времена ове године, захваљујући бројним радозналим гостима, проводимо мање-више лутајући по средњем Јадрану, почев од посете нестварно лепим плажама Муртера, зачињених обавезујућим сладоледом у Тисном, месташцету смештеном на уској, тек за један мост дугачкој, превлаци која од Муртера чини острво одвојено од копна. Борова шума, корално бистро море, непрекидни звук зрикаваца по жестокој летњој оморини подсећа на нека давна, дечија летовања, а како ни конобари у оближњем кафеу нису имали задршке у погледу војвођанске отегнуте екавице, није постојао ни један разлог да се неколико посета овим плажама не доживи другачије него као изузетно пријатан. Мада склон далматинској сијести, током које мало ко од овдашњих житеља напушта просторије под надзором еркондишна, несмир гостију одводи нас на Паг, до којег се долази импресивним мостом. На острву које својом суровом природом с почетка боравка, макар нама, буди неизбежне реминисценције на кажњенички Голи оток, истиче се плажа Шимуни уденута крај густе борове шуме са необичним кафеом у афро-стилу у којем је бармен, гле чуда, момак из Београда, којег ни српско-хрватске дневно политичке међусобице нису спречиле да заради неки динар (илити хрватску куну, како коме драго) служећи, ипак већином стране, туристе на хрватском приморју.

Фото: Приватна архива

Времена мало, а гости радознали, па један од следећих дана одлазимо на крстарење Корнатима, задовољство које у некој окаснелој сезони стоји свега 250 куна, илити тридесетак евра у шта  је стало не само доручак, пиће добродошлице, фрај кафа, сокови и вода, већ и ручак састављен од , вољ‘ вам рибе, вољ меса, на једном од острва на коме је једини објекат усамљена коноба. Међустаница на другом маленом острву је искориштена да се туристички „морнари“ окупају у сланом језеру на самом врху отока, које је до те мере слано да по пловности тела подсећа на Мртво море, па и они који су несигурни у своје пливачке способности немају страха од инцидента дављења. Састав гостију великог туристичког брода шаренолик, с коца и конпца европског и иних континената, душу дало за обнављање знања оно нешто страних језика којег се напабирчило током живота. Да се не заврши све на „сланим“ излетима послужио је обилазак слапова слатководне Крке, са почетном станицом у Скрадину крај Шибеника, од којег брод вози неких 15-так минута до првих брзака на којима се гости и искрцавају. Остатак обиласка обавља се пешке, па бедекерски речено, треба обратити пажњу на то да се изабере ранији термин доласка, како вас не би последњи полазак брода за Скрадин затекао запретеног на некој од стаза које воде расутим водотоцима Крке, којом се узводно долази до нестварно лепог православног манастира Крка, задужбине Јелене Анжујске, сведочанства о вековном трајању српског имена на овим просторима. Коме ни ова река лепотица није била довољна, увек му је на располагању Зрмања, чији букови чак и лети представљају изазов за адреналинске спортове попут рафтинга, док се вожња бродом сурим кањоном који ову реку води од Обровца до мора може сматрати за непоновљиво искуство. Дакле, све у свему туристима жељним лепе панораме више него довољно, а о гурманима да се и не прича.

Милић Миљеновић

EUR/RSD 117.5629
Најновије вести