Трагом необичних надгробних споменика на Магарчевом брегу

СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ: Припијени као какав пар, два надгробна споменика, од којих је један у облику срца, а други круга, на православном делу гробља на Магарчевом брегу у Сремским Карловцима, издвајају се од осталих не само по томе, већ и својом старошћу, коју у први мах није лако утврдити с натписа.
s
Фото: Dnevnik.rs

Ипак, тешком муком да се разазнати под слојем маховине и зуба времена који непогрешиво и неумитно ради, да та два спомен-обележја потичу из прве половине 19. века и да под њима почивају, ни мање ни више, него племићке главе, каквих  има још на карловачким гробљима.  

„Господину Грофу Димитрију Бранковићу капетану, службовао у Петроварадинској Регименти, преминуо у 67. год. живота сахрањен 12. новембра 1836. год. супруга Марија (Марта)“, стоји на споменику  кружног облика, док на оно другом отприлике  пише: „поред Грофа Димитрија Бранковића супруга Марија (Марта) 1845. год“… Ко су били гроф Димитрије Бранковић и жена му Марија, сахрањени, после ће се испоставити нимало случајно уз гробницу великог добротвора Димитрија Анастасијевића Сабова, чијим новчаним прилогом је осигурано оснивање Карловачке гимназије, открива нам Радослав Богдановић, један од двоје садашњих власника куће тог карловачког великана. Оно што у књизи из 1889. „Последња грофица Бранковићка“ Игњата  К. Софрона коју је Богдановић случајно пронашао у кућној библиотеци пише, јесу давно заборављне чињенице, а можда може да се каже и нове, у вези са тим богатим и племенитим карловачким грађанином и кућом коју и даље у Сремским Карловцима знају као Сабову.

Захваљујући импозантном новчаном прилогу, којим је себи за сва времена обезбедио место у незабораву, Димитрије Анастасијевић Сабов стекао је племићку титулу, али и након његове смрти у кући, у данашњој Улици митрополита Стратимировића, живело је племство. Као што је познато Сабов није имао среће с породом, сва деца су му помрла, а ни посинак Мате, рођак његове жене Саре, није га пуно наџивео. Сабов умире 31. октобра 1803, а посинак 2. новембра следеће године, оставивши иза себе само младу и лепу удовицу Марију, родом из Табана, српског насеља у Будиму.                                                

Та млада удовица један је од главних ликова Сопронове, како ју је сам назвао, кривичне приповетке  „Последња грофица Бранковићка“. Како у предговору пише, прикупљајући грађу за „Монографију града Земуна“, Сопрон је дошао до материјала за ово дело писано на немачком језику, из ког се може пратити судбина једине наследнице великог богатства оснивача гимназије.

Иако је у том делу у вртлогу интрига које плете око ње богати земунски трговац цинцарског порекла, кир Ђорђе Манyарлија, који би да се женидбом са њом домогне племићког грба, ипак се о њој штошта дознаје, као и о приликама на територији Карловачке митрополије у то доба, посебно оним које се односе на помоћ устаницима у Србији.

Судећи по писању Сопрона, млада удовица Марија, није дуго чекала после мужеве смрти на просце. Шта више на једној од три даће, које је по тадашњим обичајима давала мужу, запала је за око наочитом капетану, грофу Димитрију Бранковићу, чије порекло се доводи у везу са српском деспотском породицом истог презимена. Од тог дана гроф Бранковић био је радо виђен у дому наследнице Димитрија Анастасијевића Сабова.

„Да је гроф често долазио у кућу Сабољеву, сви су Карловци знали, а исто тако разгласило се да и у митрополитскоме двору не би били противни, та још би се радовали, када би се гроф Бранковић венчао са младом удовицом Анастасијевићком. Та женидба била би склопљена по жељи Стефана пл. Стратимировића, којега се још на почетку сетисмо. Као што мишљаше Његова Екселенција, тако повлађиваху и сви Карловчани, за то не беше ником зазорно, што је госпођа Анастасијевићка против обичаја давала годишњицу или изводњу  своме мужу на три месеца пре године“, записао је Сопрон.   

И заиста, пре истека годину дана од Матине смрти Марија се удала за грофа Бранковића, 1805, који је у међувремену напустио војну службу. Забележио је Сопрон да им је обома пријао брак. На једном месту пише како је „гроф изгледао као надојен, баш му се на лицу видело, да му је женидба срећна и благословена а и грофици неје било замерке, испунила се и угојила се, та на њој се познало да и радосном догађају на сусрет иде“.

Фото: Dnevnik.rs

Нажалост, срећа због доласка жељно ишчекиване принове, коју није имала с провим мужем, Сабовим посинком Матом, није дуго потрајала. Тежак порођај био је фаталан по њу и мушко дете које је пре времена родила. Упркос свим напорима карловачког лекара-физика и региментског лечника Брауна из Варадина, Марија је умрла 14 дана после порођаја, а две седмице касније и син.

Оставши и без жене и сина, који би наследио „грофију и име грофско“, гроф Бранковић је помишљао да се замонаши, чак је то и митрополиту признао. Овај на то није рекао ништа, као што је ћутао и када га гроф „увераваше да је с његовом женом сахрањена последња грофица Бранковићка“.

Да Марија Анастасијевић није ипак последња грофица Бранковићка, која је живела у Сабовљевој кући, сазнаје се из последњих редака ове књиге, чије штампање је свесрдно подржао и карловачки тадашњи чувени филолог Јован Живановић. Из њих се види да се гроф Бранковић оженио Маријом Конзуловић из Темишвара и да су заједнички живот отпочели у Карловцима. „Она госпођа са прекривалом на лицу, што је седала покрај свога мужа, то је текар последња грофица Бранковићка“.        

Тим речима завршава Сопрон своју књигу, из чега се да претпоставити да је Марија (Марта) са срцоликог надгробног споменика с почетка приче последња грофица Бранковићка, али не прва, већ друга жена грофа Димитрија Бранковића.

Зорица Милосављевић

EUR/RSD 117.3357
Најновије вести