Шумадијски опанци стигли до Америке и Аустралије

У опанцима су наши преци проходали, у њима војевали и са њима у вечност одлазили.
д
Фото: Приватна архива

Опанчари су били врло цењени, њихова роба тражена, занат се крајем 19. века и до половине наредног развио до уметничког нивоа, а онда јењава интерес за овом врстом обуће и временом се занат почео гасити. Сад се опанци углавном купују као сувенири или за потребе фолклорних друштава. Опанчарски занат се нашао на листи нематеријалног културног наслеђа Србије, а штанд Златка Радојковића из моравског села Милошевца на недавној манифестацији „Женски кутак“ у Бечеју привукао је доста пажње.

- Гледају људи, диве се, али продаја слаба. А и ко се одлучи купи опанак да га као украс држи у кући, а не да га обује и са њим поносно, као некад, оде у кафану. Каква потражња, таква и понуда. На прсте једне руке могу се избројати прави опанчари у Србији, који знају занат у душу, а на две руке они што се баве тим послом.

- Једини у Србији имам комплетну опанчарску производњу - поносно наглашава Златко. - Имам опанака сувенира, дечијих, женских и мушких од броја 19 до 47 а и рекламни пар „за Гуливера“, затим мокасине, сандале, папуче и патофне од јегњећег крзна. Наставио сам породичну традицију. Деда је познавао, али су мој отац Радмило Бели и стриц Јован савладали све тајне заната. Урадили су на милионе опанака сваке врсте. Од оца сам већ у деветој години учио занат, ушао у све поре, али радио и друге ствари у животу, јер потражња за опанцима опада. Но, кад узмем кожу у руке, нећу да брукам оца и оно што сам од њега научио. Мој опанак мора да буде прави србијански, да има форму и квалитет.

Фото: Приватна архива

Некад у Поморављу, а и другим деловима Србије, није било села без опанчара, а у већима и по десетак. И за сваког је била посла. Сад је у целој Србији књига спала на пар слова и јер се у Србији више не може наћи репроматеријал.

- У Руми је радила фабрика коже изузетног квалитета, где су опанчари ишли по сав материјал за рад, али су је купила двојица Босанаца, набавили су неке машине за штављење, али нису савладали технологију. Зато кожу набављам у Италији, али је далеко скупља од оне из Руме. Није зато чудо што је нашем човеку скуп опанак. Мене материјал кошта око 1.800 динара, а направим један пар дневно. Код мене су опанци, зависно од квалитета и величине од 2.000 до 2.500 дечији, а преко 3.500, 4.000 до 6.000 динара за одрасле. Радим полупокривене и покривене са 12 кукица. Најбоља кожа за опанке, јер је најквалитетнија, је псећа. Некада су само газде носиле те опанке, али како више нема шинтера који су штавили псећу кожу и окренули смо се козијој. Могу да направим опанак за „хиљадарку“, али то није квалитет и у такву работу се не упуштам - вели мајстор.

Има ко прави и по три пара опанака за дан, тврдећи да имају веште руке, али је упитан квалитет учинка.


Лицемерје заштитника животиња

Пропагира Златко свој занат где год може, али живи у погрешно време.

- Позову ме из Асоцијације туристичких агенција Србије да у њиховом седишту у Београду држим предавање групи од педесетак студената о опанчарском занату и они ме питају колико то кошта. Кажем 5.000 динара јер ми 3.000 треба за гориво. Прихвате они, причам ја, слушају пажљиво, дотакнем се и штављења коже (умем, наравно, и то, али не радим јер немам времена, а и од хемикалија знају да отпадну нокти), кад се неко дигне и као заштитник животиња приговори да их уништавамо због коже. Насмејем се и погледам по сали, а сви, наравно, носе ципеле, многи кожне јакне, девојке имају ташне, унутра су новчаници, око руку кожни каиш за сат… Само им опанци сметају!


- Ја правим пар на дан малих, три дана ми треба за „Гуливер опанке“, а на неке покривене са 12 кукица, потрошим и целу недељу дана. Мој занат је врло занимљив, захтева доста знања, од избора коже (најбоља је од врата козе, овце, говечета или свиње) и познавања бројних врста опанака. Затим технике рада од обликовања доњег дела на који се потом ставља гума, преко калупа се плетењем обликује горњи део преметом и преплетом и на крају ваља урадити лајсне... Вољан сам све то да научим, без икакве накнаде, заинтересоване, кад већ моја цдеца: кћи Лидија и син Небојша нису хтели, али се бојим да ћу остати без инструкторског посла - скептичан је Радојковић.

Купаца, срећом, још увек има, али су издалека.

- Наши људи из дијаспоре не питају за цену, али знају да одаберу квалитет. Највише траже опанке са кљуном и да имају ситнији рад, а и оне велике за украс. Урадио сам стотинак таквих пари и има их широм Европе, а стигли су и до Америке, Аустралије, Канаде... Људи их окаче на зид, попут иконе, али се нико не усуди да их обује и види колико су удобне. Купе неудобне сандале или ципеле, поготово даме, а у опанцима се само сликају – слеже раменима Златко.

Властимир Јанков

EUR/RSD 117.5361
Најновије вести