Нинине мустре: Баба Марине мараме

Поклонила сам тати бандану, ону практичну, у облику рукава направљену растегљиву тканину око врата, јер чим мало дуне ветар, а он нема ништа око врата, смета му.
Nina Martinovic Armbruster
Фото: Dnevnik.rs

Том приликом ми је испричао причу о марами коју је до тада најчешће носио. Била је то веома стара марама, али њему из неког необјашњивог разлога, посебно згодна и драга. Могуће је каже, да је припадала мајка Јули, његовој мами а мојој баби која их је имала онолико! Баш је волела мараме, а њих јој је у главном доносила чувена баба Мара, која је често свраћала да заједно дуване и пију кафу, а успут доносила разну робу коју је продавала по кућама.

Баба Мара је била сићушна жена ведрог духа. Ја је се сећам као погурене старице живог погледа и у односу на погнуто тело невероватно живахног кретања. Била сам тек девојчица, али памтим покрете њених руку када би некако свечано отварала своју торбу из које би уредно сложене извириле тканине разних боја. Нисам разумела о чему су баба Мара и моја мајка Јула разговарале док су кафенисале, али знам да сам волела да будем уз њих док би ћаскале разгледајући робу. Када покушам да у сећању вратим те тренутке, тачно осећам њихово узајамно поштовање и шаљиво надмудривање. Никада није седела на некој од понуђених столица, него је бирала увек исто место на прагу који је из веранде водио у дневну собу. Био је то висок праг и ваљда јој је ту било згодно, због погнутих леђа. Тата каже да је била изузетно поштована у својој многобројној фамилији и читавој заједници, да су је сви уважавали, а помало се њене строгоће и прибојавали. Једном је свом сину који је довео другу жену јер прва није могла да роди, онако сићушна опалила такву шамарчину да се овај одмах предомислио и нову младу испратио. А своју је снагу и издржљивост стекла природно, преживљавајући у тешким условима живота у којем је морала да се сналази како је знала и умела. Своју ћерку Лепосаву, родила је у зиму 1917. Те се године њихова черга затекла у степама Русије, безбедно удаљена од револуције, али на великој хладноћи. У средини табора наложена је ватра, а Мара је ископала малу рупу у скоро залеђеној земљи. Преко рупе је раширила неки комад од чврстог  непропусног платна, и онда у њега налила топле воде загрејане на ватри. Тако је окупала своје новорођенче, да јој буде лепа Лепосава.  

Разнежила ме је та прича и задивила снага једне крхке жене, чијим сам последњим годинама живота и ја сведочила у првим годинама свог. Оживело је сећање на баба Мару и на мараме које је доносила. Сасвим је извесно да је и ова стара татина, била из неке од њених колекција. А ето и ја гајим велику наклоност ка марамама. Можда ме подсећају на снагу, издржљивост, достојанство и углед једне старице, која је исто тако уважавала моју породицу и била ми посебна и драга. Можда је и чиста практичност у питању, јер мараме су врло згодни детаљи у разним приликама, као и тренутно модерне бандане. Не знам, али верујем да ће ми због ове приче, убудуће све моје мараме бар мало личити на баба Марине.   

Нина Мартиновић Армбрустер

ninamartinovic.com

EUR/RSD 117.3357
Најновије вести