Како су Карловчани од аустријског цара добили привилегије, а домаћи комунисти им их одузели

Да није комунистичка власт после Другог светског рата помрсила рачуне Карловчанима у складу са својом идеологијом разрачунавања са свим и свачим, и одузела им земљу у Јарковцима коју су за заслуге добили од последњег мушког суверена из династије Хабзбурговаца, Карла ВИ, лане су могли да се похвале како три века уживају ту привилегију.
Sremski Karlovci Foto: Dnevnik.rs
Фото: Сремски Карловци Фото: Дневник.рс

У чувеној аграрној реформи, земља коју су до тада користили два века и фртаљ им је одузета и подељена сиромашним Словацима из Старе Пазове и оним који су били заинтересовани за њу. Својеврсно обештећење, али не сви и не у истим размерама, добили су доделом патријаршијске земље у ковиљском атару, у потесу Архангелово. Међутим, убрзо она постаје задружна и Карловчани остадоше други пут без земље. Да ли су у поступку реституције успели да је се домогну, тема је о којој би се могло такође писати. 

О томе како су становници Сремских Карловаца у трећој деценији 18. века стекли ту привилегију постоји легенда коју је забележио врсни познавалац прошлости Новог Сада и Карловаца Живко Марковић, некадашњи ђак Карловачке гимназије, који ју је по сопственом приповедању и чуо док је гимназијске дане проводио у Карловцима. По тој легенди, земљу у пустари Јарковци, Карловчани су добили од царице Марије Терезије, која је наводно, око 1745. ишла са свитом да посети Петроварадинску тврћаву која је била у изградњи, али не стиже до одредишта због салауке, невиђеног невремена на улазу у Карловце.

Покушавајући да се склони од провале облака заглавила се у некаквој јарузи из које су је извукла дванаесторица Карловчана и одвукла у каруцама до Дворске баште, на благој узвишици. Наводно су је сместили у велику одају где се чува цвеће зими, у којој је она и преноћила.

Постоје и инсинуације како су је спасиоци угрејали после смрзавања на киши. Било како било, царица је раном зором сутрадан отишла у Осијек, али Карловчане није заборавила, него је сваком од момака дала по 12 јутара неплодне земље у Јарковцима у знак захвалности, или како су то скептици протумачили, као чин освете за нешто што нису урадили. Карловчани су прихватили дар, али земљу нису обрађивали, већ је запарложили. 

 Да је овде реч о предању јасно је само ако се зна да Марија Терезија за своје владавине није била у Срему, а ни Дворска башта у то време које се спомиње није постојала.

Заслуге за добијање те заиста неплодне земље у Јарковцима припадају , поред цара и Карловчанину Петру Андрејевићу који их је издејствовао, о чијим синовима  Јакову и Андреју, је било речи у једном од претходних недељних бројева „Дневника“. 

Годину 1716. када је Карло ВИ објавио Турцима рат, Карловчани су запамтили по недаћама. У јулу Дамад Алипаша заузе Карловце, а након пораза османлија код Везирца, који је тада са Текијама административно припадао Карловцима, место је делом и спаљено. Притиснуто разарањима и немаштином, становништво није могло да испуњава обавезе које му је Дворска комора наметала, без обзира на ситуацију у којој се нашло. Да невоља буде већа, у то доба се интензивно оправљала Петроварадинска тврђава у чему су и Карловчани потегли. Због свега тога Карловчани шаљу депутацију у Беч на челу са богатим и предузимљивим трговцем Петром Андрејевићем, да моли помоћ позивајући се на заслуге у том и прошлом рату. Цар им је на велико заузимање Петра Анрејевића дао на уживање пустару Јарковце, Пазову и Сасе. Било је то ненасељено, државно, односно коморско земљиште, које се састојало од ливада и пашњака на којима су Карловчани напасали стоку, а после продавали.

Цар Карло је ту своју одлуку формализовао у виду повеље 16. септембра 1721. године, која се данас чува у Архиву САНУ у Сремским Карловцима. Пред рат је Коста Петровић, велики истраживач карловачке прошлости, објавио да се она налази код тадашњег председника општине. На срећу, после рата нашла се на  правом месту где ће бити за сва времена сачувана.

Захваљујући добијеним пустарама Карловци почињу да јачају материјално. Земља је одмах дата у закуп, један од закупаца био је и Петар Андрејевић. Те исте године, Дворска комора уступа део карловачког атара Петроварадину па граница између два места постаје Заношки поток. 

Двор је потврдио повељу 1730, али када је карловачко властелинство петнаест година касније смањено, Марија Терезија, кћерка Карла ВИ, је одузела Карловцима Сасе и Пазову. Јарковци 1746. прелазе у приватно власништво Карловчана. Свака кућна нумера, а у то доба их је било хиљаду, добија по четири јутра земље. У међувремену су пашњаци претварани у оранице. Земља је давана у закуп Словацима, али било је и Карловчана коју су је обрађивали. Интересантно је да није могла да се продаје независно од куће, јер је била „везана“ за њу. У случају продаје куће, с њом у пакету ишла је и парцела у Јарковицма. Тако је предратни трговац винима у Карловцима, Бранко Маринков купивши 1937. године кућу у данашњој Улици митрополита Стратимировића 19-21, уз њу добио и четри јутра земље у Јарковцима. 

Године, 1946. земљиште прелази у државно власништво и тако се гасе „Јарковци“, како су поједностављено звали посед од четири јутра, дар аустријског двора.

Зорица Милосављевић 

EUR/RSD 117.3078
Најновије вести