Глумица Паулина Манов о улози у филму „Тома“

О глумици Паулини Манов после улоге у филму „Тома” прича цела Србија, јер је својом уверљивом глумом дочарала један промашен живот, а у исто време и немоћ и топлину људске душе.
Александар Кујучев
Фото: Александар Кујучев

Њену Љиљану, коју је у својој песми опевао и чувени Тома Здравковић, препознали су готово сви, па готово да нема особе коју Паулинина глума није дирнула и расплакала. У пријатном разговору за Дневников ТВ магазин, Паулина Манов је у новосадском биоскопу Арена Синеплекс испричала да сматра да су многи  препознали ситуацију у којој се њена Љиљана налази у филму, те да је управо то и ставило њу у фокус овог пројекта, што, како је рекла, није очекивала јер њена улога просторно није велика.

– Са друге стране, то је прича о животу и о приоритетима у њему, о томе шта је важно. Једна од порука филма и, свакако, ове улоге, је да човек треба добро да промисли шта су му приоритети у животу и на који начин најбоље могуће да искористи тај један живот који му је дат. Мислим да је и то препознато. А оно што је вероватно купило публику је истина која је успела да „пређе рампу“, како ми то глумачки кажемо, односно, да буде толико уверљива да људи могу да је пригрле и да је доживе у потпуности као своју и себи блиску – рекла је на почетку интервјуа за наш лист Паулина Манов.

Публика је за неколико минута током те чувене сцене са Љиљаном, о којој сви говоре, била озбиљно потресена у биоскопу. Како је у вашем срцу и грудима изгледало то снимање које је трајало чак шест сати?

– Ја сам се осећала као да сам у неком балону, стакленом звону, у неком мехуру сапунице. Не знам како да то објасним. Као да сам једноставно ухваћена у атмосферу те једне сцене која реално траје, како кажете, минут или нешто дуже, а за нас је она трајала шест сати. И ми смо је изнова и изнова проживљавали. Мислим да је тајна успешности те сцене, између осталог и у томе што она ту песму „За Љиљану“ ставља у један нови контекст с којим се већина људи препознаје. Тајна је можда и у томе што смо сво троје учесника све време играли ту сцену, а то значи да смо је, када је неко други снимао, сви енергетски пунили, а углавном се дешава да тај који је у кадру даје свој максимум, а остали му помажу давањем реплика или физичким присуством.

Како сте ви доживели Љиљану на прво читање? Чуо сам да је било неколико верзија њеног лика, а да сте је ви замишљали баш овакву и да је зато на крају и приказана као врло срчана?

– Ја сам је на прво читање заиста осетила као себи блиску и имала сам одмах слику тога каква она треба да буде. Једноставно, осетила сам се као да се осветлио један део мене кроз ту улогу. Ако кажемо да је човек једно комплексно биће, а да је улога један мали део њега онда је мени било кристално јасно који је то део. Као да је неко уперио светлост баш у тај један мали део мене. Зато сам ја непогрешиво осетила да знам шта то треба да буде, у ком правцу треба да се развија тај лик и изгледа да нисам погрешила.

Фото: Александар Кујучев

Да ли овај филм говори и о пропуштеним приликама и томе да често заборављамо своју душу, снове и живимо очекивања других?

– Да, то је приказано и кроз Љиљанин лик. Кроз филм није испричано конкретно, али када вам ја кажем на шта сам мислила када сам радила ту улогу ја видим да су људи то препознали, без обзира што то није речено. Такође, тај део је осликан и у лику Силване, која каже: „Ех, кад би имали један живот да живимо по ономе како би други желели, а други како ми мислимо да треба“. Филм је вишеслојан и те слојеве генерације препознају на другачији начин. Старије генерације увиђају можда вишеслојност ликова. Они имају и осврт на оно шта су све проживели, имају то искуство, па их филм онда подсећа и на то. Тома је био једна од последњих правих југословенских звезда, која, ето, силом прилика умире исто кад и Југославија.

Није вас било дуго, а сада су вас одједном многи препознали као врсну глумицу. Да ли сте дуго чекали на својих пет минута?

– Јесам. Десет, дванаест година, колико траје моја пауза, јесте дуго време, али ви као глумац не можете да дођете некоме и да кажете: „Знате ли ви шта ја све могу да глумим?!“. То је нешто што неко други мора да препозна у вама и да вам шансу. Ја сам пресрећна због тога што сам је добила. Добила сам прилику да играм улогу која је таква да је заправо приказала један део онога што ја могу да играм.

И претпостављам што ћете тек играти?

– Надам се, то ћемо видети. Очекује се да овакав догађај мени сада да шансу да прикажем и неке друге ликове које могу да играм, али то, по искуству, уопште не мора да буде тако. Видећемо да ли ће бити нових улога и каквих.


Зрно људске душе налазим у глуми

Рекли сте у једном интервјуу: „Никада нисам очекивала популарност, новац, црвени тепих и гламур већ зрно уметности које нам се некада деси“. Колико често доживите управо то да кажете: „Е, због овога вреди чекати једну улогу и бити глумац“?

– Такве се улоге не дешавају баш често. Десе се с времена на време. Трудим се да у свакој улози коју радим пронађем зрно, да не кажем уметности, јер би то било можда претенциозно, али да нађем зрно нечега  што је мени интересантно у људској психи, души, у људском постојању. Нешто што ја могу да пренесем на друге људе да и они то препознају. Волим да се бавим комедијом и да засмејавам људе, а исто тако и да им поставим нека питања, да се запитају над својим животом. То је оно што волим да радим и кроз ово своје занимање имам прилику да се бавим темама, које додуше добијем, али кроз које се трудим да нађем оно нешто што ме занима и оно нешто што ме привлачи.


Ускоро ћемо вас гледати у новим епизодама серије „Камионџије д.о.о“. Каква нас прича даље чека када је ваш лик у питању?

– Наши ће Грујићи и даље бити егзистенцијално угрожени. Баја ће у нову сезону кренути из затвора. Моја Дара ће, као стуб своје породице,  покушати да помогне уопште у финансијском смислу своју породицу. Имамо и нове ликове који ће се придружити добро познатој екипи, то је Анка Гаћеша и Владислав Михаиловић.

Чини ми се да је та серија један од ретких пројеката који породицу ставља у фокус и враћа веру у љубав и наду. Колико је публика жељна таквих садржаја?

– Јесте, у прошлом неком времену имали смо углавном неке садржаје који су кроз породицу говорили о друштву у којем се налазимо. Ова серија на другачији начин говори о породици. И ту налазим неку сличност између „Томе“ и „Камионџија“. И један и други пројекат говори о значају пријатељства, љубави и вредности које смо у прошлости заборавили, а мислим да је важно да се њима вратимо и мислим да су људи жељни тога. Жељни су тога да им укажемо с малих екрана да се вратимо правим вредностима јер ми се чини као да смо у прошлим временима мало залутали у неке друге садржаје и теме, али, ево, враћамо се.

Владимир Бијелић

EUR/RSD 117.3664
Најновије вести