НИНИНЕ МУСТРЕ Свраке

Неколико стабала тује из комшијског дворишта, са наше терасе личе на неку малу, шумску оазу усред брзорастућих нових зграда и зградица у ближем и даљем окружењу.
nina martinovic armbruster
Фото: Dnevnik.rs

Дружимо се са становницима у тим крошњама, баш лепо. Ми им сипамо воде у посуду на тераси, а они нам певају, цвркућу и гугучу. Долазе ту голубови, врапчићи, понека зеба, сеница, па чак и славуј. Барем тако мислим, јер нисам сасвим сигурна да препознајем баш ко су певачи којих песмица. Ту идилу нажалост, повремено покваре свраке.

И свраке воле да певају, али стварно не умеју. Оне креште, деру се, надгласавају једна другу и врло их је непријатно слушати. У пролеће, када се становници крошњи туја излегу, свако мало се појављују и креште. Ми онда стално излазимо на терасу и терамо их пљескајући снажно длановима, јер смо установили да њихове намере уопште нису часне. Свраке не желе да се прикључе веселом хору што се чује из туја, него крештањем терају одрасле птице, како би им покрале јаја.

Једном сам их отерала и видела да је једна од њих испустила већ украдено јаје, које се разбило о кров комшијске куће. Баш сам се била растужила. Од тада свраке поредим са тешким, досадним и узнемирујућим мислима које ме често опседају када дозволим да ми се неопажено увуку у главу. Те непријатне и претеће мисли узроковане углавном наметнутим страхом, личе на крештање којим се свраке оглашавају током својих недела. Гласне су и надјачавају моје нормалне и мирне мисли, а временом се умножавају, све једна другу нагдласавају и стварају ми збрку у глави, као што се ствара збрка у крошњама комшијских туја. А онда ме нешто прене из све те гунгуле и са пар дубоких, лаганих и умирујућих удаха и издаха, све се врати у нормалу и сврачије мисли нестану. Баш као што пар добрих пљескова дланом о длан, растера свраке, сваку на своју страну.

Волим када приметим да се то деси: да отерам те мисли досадне к'о свраке. Знам да су моје мисли повезане са мојим осећањима и што их више свесно користим да креирам своју стварност, то ми је та стварност баш онаква какву желим, замишљам и стварам. А када дозволим да ме нешто споља уздрма, да ми протресе гране моје крошње, онда се сва изгубим, дозволим да ме опседају паничне мисли, да увеличавају нелагодност непријатних вести које долазе до мене, умножавају ми страхове, нервозе, туге и љутње.

Е, па неће моћи! Редуковала сам све изворе информација, пажљиво пропуштам све што чујем и видим кроз бројне филтере своје свести и све брже препознајем манипулацију коју продавци магле у сарадњи са бацачима прашине у очи (како не бисмо препознали те продавце магле) покушавају да нам наметну као нормалан вид комуникације, и још то зову обавештењима и вестима. Умеју те свраке лепо да изгледају, боје им се на сунцу лепо пресијавају, али колико год да сијају, мене више не обмањују. Знам, ако се предуго задрже те нападне мисли у мојој глави, могу да „украду“ и упропасте неке лепе мисли и идеје, које се још нису честито ни излегле.  

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com

 

EUR/RSD 117.3909
Најновије вести