УГРОЖЕН ОЗОНСКИ ОМОТАЧ ИЗНАД СОМБОРА Испечене потколенице и очи пуне дима   

За разлику од нормалног света, Сомборци, иначе зимогрожљив свет, који од уласка у римску провинцију Паноникум и тиме приступу цивилизованом серклу, истовремено "лају" на државу што је грејање скупо, али и троше више огревног дрвета лети кад звиздан упече, него јануарски северац набаци снег до паса.
3
Фото: М. Миљеновић

Не зато што им је и на +40 стварно хладно, него што већ са првим данима лета почне такмичарска сезона сваког пристојнијег домаћина у дисциплини званој "котлић" (глаголски облик "котлићарење"), што се настави и током још увек лепог септембра, а не посустаје ни током јесени и зиме.

Задими се то са свих страна, пођеднако вароши, села, пустара и обала канала, а у лицу црвени домаћини, огољених и од отворене ватре препечених потколеница (познатијих у народу као цеванице) у далеког хибридног наследника римских војничких котлова убацују све што лети, плива и по земљи трчи, додајући воду, лукац и алеву паприку. Сваки Сомборац који држи до себе има свој тајни кунст за "рибији", овчији, петловски, јунећи (са свињским папцима, тек да угусти), срнећи, јелењи, зечији, од дивље свиње, цубока, белих бубрега, изнутрица, а да се и прави пасуљ само у котлићу сме кувати зна и последњи слепац. А разлике "драстичне"

Фото: М. Миљеновић

.

Да ли се кува на буковом, храстовом, врбином дрвету или шапурикама, лукац сецка или пасира, киселиш (да се месо не распада) може потицати од сирћета, белог, црног вина (са алтернацијама "бољи је италијански од банатског ризлинга", са јунетином је пасунг грашевина...), алева може бити лемешка, купусинска, безданска или за оне са мањком локалпатриотизма новокнежевачка или боже-прости футошка, да ли месо треба да одстоји у (и каквом?) пацу у фрижидеру или "на ваздуху"... Не мож' човек веровати каква наука се од "мућкања" четири елемента може направити. Да се у ЦЕРН-у постиде.

Док је било патријархалног домазлука, цела ова процесија се обично одвијала искључиво у ужем, породичном кругу, плус евентуално кумови и шурњаје, а од кад нас је под своје узела телевизија и остала средства приопћавања настала и навада да се све дешава пред очима јавности, да се прави помпезно јавно котлићарење, дал' на ливади, дал' највећем варошком тргу. Угледали се Сомборци на комшије преко границе, побратиме из Баје, па је врхунац лета "Сомборски котлић", искључиво рибљи, кад се око Трга светог Тројства, познатијег као Ћелави, задими испод уобичајених око 200 котлића. Размести се исто толико софри преко самог трга, позову гости и из даљине, па целе фамилије кусају паприкаш док крај њих шетају докоњаци који иначе не бегенишу такве "сељачке забаве", али се радо одазивају да приседну тек толико да "коштају" и оцене како се домаћин куварски исказао, али и уживају у арлауку мање и више познатих музичара са велике бине.

За Сомборцима-грађанима не касне ни сеоски Сомборци, па и они свако лето направе неки јавни кермес, где је котлић у главној роли. Обично се, према већинској вероисповести села, за повод изабере јал' слава јал' кирбај на који су сви добродошли, па све и да се према Меки окрећу или су агностици. Свакако најразноврсније котлићарење је у Бачком Моноштору око "Бодрог феста". Пострадају риба, дивљач, домаћи папкари и живина жешће него кад је друг Стари долазио са јешним Станетом Доланцем и осталим алавим полит-пригузњацима. Кувају се рибљи паприкаши и на салашима сомборским попут оних у Обзиру и Билићу за Огњену Марију, или мало јачи и мрсни на Буковцу за Светог Илију, који, наравно, уз котлиће по својим сокацима празнују и сељани Гакова.

Фото: М. Миљеновић

Лемешани, што ће рећи житељи Светозар Милетића, на измаку лета направе своје куваранције оличене у јунећем паприкашу, тек толико да се мрсно припреме и доведу у форму за септембарску традиционалну "Куленијаду". Стапарци, пак, са реминисценцијом на своја некад непрегледна стада оваца и море ку'руза које их одвајкада окружује, не могу Великогоспојинске вечери да одрже ако се не огледају и у спремању овчијег, као гром јаког, паприкаша. До пре коју годину, док је чувени Прда био жив, такмичарски гледано, све је било извесно, а од кад овог мађионичара нема, Стапарци не затварају уста хвалећи сваки себе или себи блиског, како је баш он нови и неприкосновени шампион у чобанском овчијем папрашу на шапурикама крчканом. Кад им је већ иста сеоска слава, Велика Госпојина, неће да за Стапарцима заостају ни житељи Кљајићева, па се такмиче у кувању јунећег паприкаша и придодају огледање мајстора крајишке котловине. Тек да случајно не огладне, јер далеко је септембар кад се код пријатеља у Алекса Шантић иде, на њихово котлићарење.

И тако, цело лето, без краја и конца, нешто се крчка у котлићима по Сомбору и атару, што производи као нузефекте повећану потрошњу "јекодерма" за испечене куварске потколенице и "вениша" за паприкашом умазане мајице и кошуље, а о кризи ће се којом другом приликом. Можда тек на касну јесен, кад са севера загуди.

Милић Миљеновић

 

EUR/RSD 117.2760
Најновије вести