Ђукица Ђуровић: Људима треба заштита смисла од бесмисла

Сви нешто погрешно закључе о мени, да ли због имена, да ли због презимена, да ли због места у ком живим, једноставно нико није тако разностраничан, извињавам се али заиста је то тако.
2
Фото: Приватна архива

Ти мене сад видиш као глумца, а овамо свирам и певам с бендом, ту су и монтажа, едитовање па режија и онда испадне да се бавим уметношћу, али ту је и астрологија. Онда испадне астролог си, а ја сваки други-трећи видео причам о Христу па ме људи питају како то иде заједно, рекао је о себи Ђукица Ђуровић на почетку нашег разговора, олакшавајући ми посао и описујући себе након мог покушаја, тако својственог новинарима да га дефинишем једним занимањем типа мултимедијална личност са Инстаграм и Тикток налогом „Привилегија 369” и Јутјуб каналом „Привилегија ЂЂ”, аутор две књиге „Она сва” и „Оно што чини ме собом”, оснивач бенда „Млади Џек”.

Али Ђукица, шармантно избегава да се његова личност фактографски одреди: „Ја се никада нисам осећао као ништа од тога наведеног јер не би ми било мило кад неко неког пита „Ко ти је онај Ђура?”, да овај каже „Па то ти је онај писац, редитељ, музичар, глумац, астролог...” То би ми било као да је тај рекао „ништа”. Ја бих волео да та особа каже „То је онај Ђура који ми је помогао”. Слава Богу. Највише се осећам делом те елементарне доброте, добролепоте, то је пре свега дошло из моје породице јер има богаоца људи који данас не би ходали земљом да није било моје породице која је увек била спремна да помогне. Тај осећај елементарне људске доброте то је нешто најлепше, то је оно о чему се ради.

Прву књигу си написао са 19 година, роман „Генерације”. У 27. години си објавио своју прву књигу поезије „Она сва” која је продата у преко 1000 примерака, али си морао сам да је издаш, што сматраш срамотом овог времена. Да ли је то била и судбина твоје нове књиге „Оно што чини ме собом”?

- Извињавам се сад смо на три хиљаде продатих примерака прве књиге и друга је продата у преко 800 примерака. Дакле и другу књигу сам објавио сам, тако да ту срамоту сам морао да прогутам. Јесте то наша срамота, убио нам се Игор Вук Торбица, срамота има и име и презиме. Он је у овом велеграду за 10 година једва имао две премијере својих представа. Нама се најбољи убио, нама се убио, мени лично, теби лично, свима. Од када се он убио ја дозвољавам себи да кажем да је то срамота што се не отварају врата, што су окоштала, али с друге стране кажем себи: „Шмекеру, живиш у земљи која је прва у Европи по смртности од рака, тако да је то већи проблем него што ти ниси могао да објавиш књигу”. Све је то истина, све. 

Имаш бенд Млади Џек али си изјавио да бенд да би био озбиљан, мора да има пет проба недељно и да мораш да изгинеш на тим пробама и да ће тај рад онда направити нешто од вас. О важности дисциплине и упорности причао си у неким својим клиповима али то се не уклапа у данашње теорије о манифестовању свега преко ноћи?

- У почетку беше реч а пре речи беше фокус, оно на шта иде твој фокус то је једино што постоји, то је светиња и то ти је Бог дао да имаш слободу на шта ће да иде твој фокус, да то нико не сме да ти дира и не може. Твој фокус треба да иде на доброту, на вредност коју си ти добио, коју потпуно незаслужено имаш, а која је генијална. Фокус на ту вредност који су добио, фасцинација том вредношћу која чини захвалност и кроткост у теби који су заправо гориво да испоручујеш вредност, под број један телу, духу и уму и ближњем свом. То су кораци и то се не може прескакати. Да, волети себе, да, али шта то значи? Љубав је безусловна, значи не волиш себе што си фаца, леп, добар него волиш себе безусловно, шмекеру. Како то изгледа када заиста волиш себе, како знаш да је то стварно тако, па Христ, који је отелотворена љубав, рекао је „По делима ћете их препознати”... Кад волиш себе онда имаш то и у акцији а љубав је само акција и једино акција. Безусловна акција љубави је дисциплина, дакле, радим оно што не волим као да волим јер знам за шта је, знам за коју је вредност јер сам пун захвалности, кроткости. Дај да урадим те склекове, бре. И када радиш оних последњих пет, у трећој серији, и све ти говори да нема шансе да их урадиш и ти их некако урадиш, е тад, ти јеси тај ти у осећају, у доживљају, та боља верзија тебе, али до ње се долази тако што заволиш и најгору верзију себе и наравно и разгневиш се над њом и буде ти и одвратна и гадна. То је та динамика, безусловна љубав која је акција, а акција је дисциплина и ти испоручујеш дисциплиновано сваки дан, без обзира на спољни свет, вредност свом уму духу и телу. Умну кроз Зорицу Томић, Арсенија Јовановића, Гојка Перовића, оца Илариона, оца Рафаила...

Наравно да како зрачиш тако привлачиш, али питање је ко зрачи? Како ћу ја да стигнем до бољитка ако бољи нисам? Како? Тако што ћу да визуализујем? А да није можда та визуализација из мог комплекса или осећаја незадовољства, па ја ћу онда само да привучем људе који ће ми то и доказати - да нисам вредан и да јесам комплексаш. Ако се ја поништим родитељу свом, родитељу свих нас, е тек тада сам ја у правој мери и тек тада смем да питам за мишљење а камоли нешто да призивам, пројектујем.

Имаш Инстаграм и Тикток налог Привилегија 369 и Јутјуб канал Привилегија ЂЂ који су доживели велики успех током година короне. Зашто назив привилегија и зашто бројеви Николе Тесле 369?

- За пар недеља пуним три банке, језиво, и тек сад најмање знам да ли је то што сам ја нека вредност или није вредност. То је континуитет несреће кроз континуитет привилегије... Био сам јако вољен као дете, изгледао сам као анђео с Ботичелијевих слика и био сам и вољен од комшилука а брат и сестра су ме свуда водили... Рецимо, када сам имао осам година пољубила ме је Слобода Мићаловић јер су њени родитељи имали викендицу у том селу где сам ја одлазио током лета па сам се дружио и с њеном сестром Драганом... Потом, 2017. Глоговац ме пушта на култну представу Хадерсфилд. Ја сам седео са свим тим људима, од Јездића, Брстине, Тихе Станића, Маџгаља... Видео сам их још вруће од представе у бифеима, нисам им држао свећу, али сам се очешао о њих, ја, клошар из блока с Новог Београда... И зато је то привилегија. Па онда ту су часови глуме код Јасмине Вечански. Водила нас је на представу „Галеб” Тонија Јанежича који траје шест сати, па нас после упознала с Јасном Ђуричић и Борисом Исаковићем а они нам се обраћају с осмехом. Доживиш ту радост, ту лепоту и онда се вратиш у блок који нимало није наиван - имао сам осећај да имам шизофренију. Управо у обједињавању тих супротности највише сам добио и зато је то привилегија, а 369 бих само рекао да истражите сами јер толико сам тога рекао, не морам баш све...

Твоје астролошке прогнозе на Инстаграму, Јутјубу и Тиктоку су веома популарне, како си уопште ушао у астрологију и за којим тајнама људи највише трагају када те контактирају?

- Људима требају одговори, људима треба заштита смисла од бесмисла. Једина заштита и једини одговор је у преузимању одговорности и то је Христ урадио - преузео је одговорност за све наше грехе, платио цену и васкрсао, победио смрт. Људи желе да победе смрт коју осећају да им је за петама, да старе, да више никада неће бити млађи, да им вољени умиру... Знаш, то је једини гарант у животу, смрт. Што би творац који је љубав и наш родитељ који нам најбоље жели, што би ставио да у овом нашем путовању једини гарант буду несреће, смрт, старење, болести? Што није ставио да срећа буде гарант? Постоје деца која не знају за тренутак живота без стравичног бола. Што је то тако? Па зато што - шта то он о мени зна што о себи не знам ја. Можда би ја био ђаво да ми је дао неке дарове тек тако? Побогу, Хитлер је један од нас, то је све што треба да знаш из историје...

Људи трагају за тајном да заправо нема тајне. Имам песму једну која се зове „Тајна љубави” и каже „Нежности више него страсти, то мораш да знаш.... Где има нежности тамо има љубави, где има само страсти тамо нема ничега”.

Споменуо си у једном интервјуу да би радио емисију у којој би људима постављао питања која откривају елементарну људскост, те бих волела да ти одговориш на два таква питања - Шта би радио да новац не постоји? и Ко је твој херој из реалног живота?

 - Радио би исто што и сад. Извињавам се што је досадњикав одговор. Али нико мене није терао да ја у суботу ујутру устајем у 7 и идем до Панчева на час глуме, и то без динара... Од како сам прочитао „Злочин и казна” Достојевског с неких 18 година, имао сам норму 100 страна дневно и нико ме није терао, нисам полагао испит, него сам осећао да желим... Исто тако сам научио и астрологију...

Моји херој су мајка, отац, брат, сестра, комшилук. Пола мог комшилука је чекало у реду за млеко за малог Ђукицу, тата је ишао у рат деведесетих, мајка у Бугарску да шверцује да имамо да једемо... Ти људи су моји хероји.

Снежана Милановић

фото: приватна архива

EUR/RSD 117.3078
Најновије вести