Јанкетић: Нисам глумац, већ играч који игра с радошћу

БЕОГРАД: Да овог момента подвучем црту, могао бих да кажем да сам од свог живота добио много више него што сам се надао и нешто мање него што сам могао, казао је наш прослављени глумац Михајло - Миша Јанкетић, који је недавно у Књажевско-српском театру у Крагујевцу добио награду „Јоаким Вујић“ за животно дело.
misa janketic
Фото: Tanjug (Dragan Kujundžić)

Јанкетић је у каријери остварио низ маестралних улога у позоришту на филму и телевизији. 

Најшира публика га памти по улогама у телевизијским форматима „Породично благо“ и „Срећни људи“, док љубитељи позоришта још увек препричавају његове стваралачке бравуре као што је улога професора Вебера у комаду „Милева Ајнштајн“, игран на сцени Народног позоришта у Београду.

Играо је генерале, владаре... Љубавнике ређе...

Све еснафске награде, попут „Добричиног прстена“ или признања „Павле Вуисић“, уоквирују његову богату каријеру.      

Кад погледа уназад, Јанкетић види огроман рад који је, како каже, био основна мера за савладавање било које улоге. 

Глумци су велика сумњала, јер стално размишљамо о сврсисходности овога чиме се бавимо. Па тако и и ја након ових 60 година проведених на сцени, казао је Јанкетић.

Он, међутим, објашњава да се  давао свакој улози све што сам имао и узимао од ње све што сам могао. 

Та размена је била обострана. Никада не могу рећи да бих сада другачије одиграо неку улогу него што сам је одиграо. Тог момента када сам стварао неку улогу ја сам јој поклоњао сва расположива средства. У уметности се деси или не деси љубав. Када је љубав глумци су благословени, казао је Јанкетић.

Популарност га је у дугом низу година уметничког стваралаштва увек, како каже терала у нелогоду. 

То чиме се ја бавим не заслужује толику популарност. Када мислим о томе схватам да сам био веома срећан, јер сам имао неку врсту тихе популарности. Људи ми се јаве на улици, питају како сам, назову добар дан и тако... Није било вучења за рукав... Сећам се Мије и Чкаље.

Све то што се њима догађалао било је неподношљиво... Мислим да тако нешто не бих успео да поднесем. Они су бежали од људи на улици, сећа се Јанкетић.

Он је добар део свог јавног живота украо и подредио га приватном. 

То је најбоља инвестиција коју сам у животу направио. Више сам добио него изгубио. Добио сам себе и акумулатор, основицу из које сам могао да радим нове улоге и да се протом радујем и играм, казао је Јанкетић. 

Тврди да себе никад ње сматрао глумцем. 

За себе кажем да сам играч који игра с великом радошћу. Могућност да будем неко други је мене водила од улоге до улоге. Једва сам чекао да добијем неку нову улогу да обагатим своје искуство и галерију ликова који су и даље кроз игру живели у мени. Никада ми у животу није било досадно, а то је велики успех за сваког човека, каже Јанкетић.    

За једну од најбољих позоришних улога које је остварио у каријери каже да је у великој мери била заслужна његова партнерка на сцени. 
Анита Манчић је играла Милеву Ајнштајн у истоименој представи на сцени Народног позоришта. Много сам волео ту представу. Сваки пут је била другачија Анита Манчић. Била је боља и маштовитија из представе у представу. Доброг партнера на сцени не можеш да изненадиш нити он тебе, него се уклапање претвори у врхунску позоришну игру, казао је Јанкетић. 

Фото: Tanjug (Dragan Kujundžić)

Отмица авиона 26. септембра 1981. у којој се глумац нашао са још 97 путника, могла је заувек да му промени живот и прекине каријеру. 
Тај лет од Титограда до Београда претворио се у авантуру, мада страх никада нисам осетио, нити неку нарочиту узнемиреност. У

Дубровнику су отели авион, па смо стигли на Малту, онда у Атину. Пун авион фудбалског клуба „Будућност“, па сам питао стјуардесу где је оружје које Црногорци носе за сваки случај. Казала ми је да је све то у торбама у трупу авиона, прича Јанкетић. 

Додаје да је му је брат од стрица казао да тако нешто није могло да прође без њега, а на крају је каже стигао и у позориште на заказану представу „Трамвај звани жеља“.    


Породицу је почео да „прави“ тек у 38. години, а својој је деци, каже, дао имена његових драгих несталих и повратио „бројно стање породице“.

Његов син Марко Јанкетића је глумац, каже, по сопственом избору.  

Нити сам одговарао, нити наговарао да постане глумац. Само сам предочио колико је несигуран тај наш посао. Материјално и духовно. Помислио сам онда, па и правници и електротехничари могу да буду у ситуацији да немају посла.

Према његовим речима, никада у Београду није било толико добрих, талентованих и посвећених глумаца и глумица као што је данас. 

Нема добрих представа и то је право питање о будућности позоришта код нас. Не желим да банализујем целу озбиљну причу око позоришта па да кажем да нема довољно пара за културу. Ако нема довољно новца, у нашој бранши је увек постојало довољно љубави и ентузијазма, примећује Јанкетић. 

EUR/RSD 117.3087
Најновије вести