ПРИЧЕ ИЗ МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ Едеш дала живот за слободу народа

Током Народноослободилачке борбе у Југославији која је трајала од јула 1941. до маја 1945. године у редовима војске и партизанских одреда храбро се борило више од 100.000 жена, од којих је око 25.000 погинуло.
1
Фото: Музеј Војводине у Новом Саду

Жене су се масовно укључивале у Народноослободилачки покрет као делегати, политички комесари, командири, командати, референти санитета, болничарке, партијски руководиоци, па чак и као пушкомитраљесци и бомбаши. Након великих успеха у борбама, 6. децембра 1942. године у Босанском Петровцу оформљена је посебна женска организација - Антифашистички фронт жена Југославије.

О истакнутој учесници Народноослободилачке борбе у Војводини и Клари Фејеш мало података се може наћи, а њено име носи неколико школа и улица у војвођанским градовима и студентски дом у Новом Саду. Захваљујући Музеју Војводине у Новом Саду ова хероина Другог светског рата отргнута је од заборава пошто је на одељењу за савремену историју изложена Кларина бела ланена кошуља коју је извесна Марија Новаков из Парага поклонила установи 1957. године, а која је пронађена у кући у којој је Клара погинула.

У Музеју се чувају и предмети који су добијени од Даринке Маринковић, сестре народне херојине Соње Маринковић- две фотографије преноса Клариних посмртних остатака из Бачке Паланке 1945. године и њена песма „Буре се бесне дижу над нама“, коју је Клара певала Даринкиној деци, као и песма борбеног карактера „Кад ми идемо у сусрет новог живота“, пронађена у стручној свесци Соње Маринковић, која се такође приписује Клари Фејеш. Клара је рођена у јеврејској породици на Чепелском острву у Будимпешти 1921. године, а одрасла је у Кикинди, где су се њени родитељи преселили јер јој је отац био учесник у неуспелој комунистичкој револуцији у Мађарској. Завршила је кикиндску гимназију и уписала студије на Медицинском факултету у Београду с жељом да постане дечји лекар. Залагала се за женско право гласа на изборима и организовала је курсеве за описмењавање жена.

- Према сећањима савременика, Клара је била веома енергична, имала је плаву косу и очи, а остала је упамћена и као убедљив и добар говорник. Била је школована и еманципована па је осим мађарског и српског, одлично говорила немачки, француски и руски језик – каже кустос - историчар др Александар Хорват. - Након окупације Југославије 1941. године, постала је блиска сарадница Светозара Тозе Марковића, једног од главних организатора покрета отпора у Војводини. Одиграла је важну улогу у оснивању и раду илегалних партизанских штампарија у Новом Саду, Врбасу и Парагама.

Мало је познат занимљив податак је да је Клара у партизанској бази у Врбасу помагала у издавању претече нашег листа – „Слободне Војводине“ (од 1. јануара 1953. наш лист излази под именом „Дневник“) који су илегално покренули војвођанских антифашиста за време мађарске окупације 15. новембра 1942. године. Ризикујући живот месецима је трагала за бојама, хартијом и другим неопходним штампарским материјалом. Била је задужена да из Будимпеште набави гештетнер, односно машину за умножавање текстова.

- Иако је за њом расписана потерница, а њену слику су имали сви агенти полиције у Бачкој, захваљујући својој сналажљивости Клара, која је била позната под тајним именом Мира и Едеш (слатка), најчешће је путовала возом обављајући различите задатке – открива др Хорват. - Успевала да избегне хапшење, јер је у неколико склоништа у Новом Саду чувала три ношње – мађарску, немачку и словачку, које је наизменично облачила приликом својих путовања. С обзиром да је изгледала као девојчица није привлачила пажњу полицијских агената. Знала је да се маскира и у праву грађанку, нашминканог лица, у свиленој хаљини, с малим шеширом, као што је био случај приликом једног бекства из Србобрана када је полиција изненада опколила то место.


Равноправност полова у сред рата

Други светски рат је на простору Србије и Југославије био једна од преломних тачака у борби за равноправност полова и постепено изједначавање мушкараца и жена у политичким, друштвеним и културним правима и обавезама. Југословенски комунисти, који су предводили покрет отпора окупације земље, и пре 1941. године су као део свог програма истицали потребу за женском равноправношћу и ослобађањем од традиционалних и патријархалних вредности. Такође су се залагали против потчињеног положаја жене у друштву. Њихове идеје су реализоване након ослобођења земље, када су и жене добиле право гласа на изборима 1945. године.


Нажалост, ни Кларино лажно име, ни лукавост, ни виспреност нису били довољни да умакне окупаторима.

- Клара Фејеш и њени саборци су се током 1943. године скривали у кући породице Стојаковић у Бачкој Паланци, где су имали задатак да осигурају прелазак партизана из Бачке у Срем – каже др Хорват. - Кад се враћала са састанака у Врбасу, Клару су на железничкој станици приметили агенти мађарске полиције и пратили је до базе. Војска и жандармерија су затим опколили кућу у којој се тада крило шесторо партизана у два склоништа. Једно се налазило у зиду собе камуфлирано орманом, а друго у земљаном поду кухиње испод сандука за дрва. Полиција је открила базу иза ормана, где су били Клара и двојица њених сабораца. У драматичној борби, након што је остала без муниције, Клара је бацила последњу бомбу од које је погинула. Према једној верзији њене погибије, троје партизана се загрлило, а она је активирала експлозив уз узвик „Не дамо се живи!“.

Као да је осетила да ће за слободу народа дати живот, само неколико дана пре смрти написала је чланак „Како се бори и умире омладина Бачке“, који је постхумно објављен у листу „Глас омладине“ 1943. године. С Кларом је погинуо и Живко Поповић, син новосадског проте Алимпија Поповића, првог послератног градоначелника Новог Сада. На месту њихове погибије налази се спомен-парк „База Стојаковић“. После ослобођења Војводине, њени посмртни остаци су пренети прво у црквену порту, а затим у Кикинду.

Силвиа Ковач

EUR/RSD 117.5807
Најновије вести