Милица Стефановић, глумица: Само нас изазови вуку напред

НОВИ САД: У кратком играном филму “Када сам код куће” редитељке Иване Тодоровић, Милица Стефановић игра девојку Марију, која се враћа кући, и поново суочава с трауматичним искуством, везаним за насиље у породици.
m
Фото: Saša jančić

У петнаестак минута требало је све рећи, показати, али не превише, а ипак наговестити шта се збило, и шта се све дешава и мења из трена у трен у души девојке, и Милица је то успела. Такав резултат се може очекивати када се искомбинују школа, таленат, и жеља да се учи, о чему сведочи њена досадашња биографија.

У њој је забележено да је после Академије уметности у Београду, Милица Стефановић завршила и покретну академију извођачких уметности МАПА (Холандија). Такође и да је похађала бројне радионице у иностранству, међу којима се издваја дугогодишњи рад са Скотом Филдингом, и учешће у програму Венецијанског бијенала, у оквиру кога је сарађивала са “Неедцомпанy“ и редитељем Јаном Лауерсом. Радила је и у француској плесној трупи “Ламезон”, чији је члан од 2011. У фондацији “Хартефакт” из Београда је била ангажована од 2009. до 2014, а након тога је 2015. са групом колега основала позоришну продукцију „Театармахер“, која се бави истраживањем нових позоришних израза, и физичким позориштем.

Глумила је у „Хипермнезији“, у режији Селме Спахић, „Прсту“ у режији Ане Томовић, и представи “Кретање”, у режији Јоване Томић, коју смо гледали на Стеријином позорју. За улогу у представи “Наши преци једите са нама”, у режији Стевана Бодроже, добила је награду на фестивалу “Јоаким Вујић”. Поред позоришних, остварила је улогу и у серији “Јутро ће променити све”, у режији Горана Станковића, Владимира Тагића и Милице Томовић, затим у филму “Асиметрија”, у режији Маше Нешковић, као и у поменутом кратком филму.

Међу неколико награда које филмКада сам код куће“, сада већ готово редовно, добија на фестивалима, једна је и вама додељена ових дана,у Њујоркуза улогу Марије. Да ли је уопште у почетку, међу вама који сте радили на њему, било икаквих помисли да му се може догодити оволики успех?

Филм „Када сам код куће“ бави се веома деликатном темом сексуалног злостављања у породици из позиције жртве, али нам расветљава и позицију пасивног учесника, члана породице који зна, али који нема снаге да се са тиме суочи. Када ме је редитељка Ивана Тодоровић позвала да радимо, једина моја жеља је била да тему не девалвирамо, да максимално искористимо прилику. Предуслови су били ту, Ивана је иначе редитељка која долази из света документарног филма, те је њен осећај за истинито на филму веома истанчан. Мелина Пота је написала одличан сценарио, а захтевне улоге изнели су и Драгана Варагић, Радоје Чупић и Сара Станић. Иначе, у питању је мастер рад поменуте редитељке, према томе, продукцијски скроман пројекат који је рађен здушно од стране целе екипе. Док радимо на филму, мислим да не би било добро ни да помишљамо на награде, камо ли да им се надамо. Зато нам је сада, свима нама, свака награда која дође, само признање да смо на најпоштенији начин урадили наш посао.

Да ли сте се познавали са редитељком Иваном Тодоровић? Како сте се договарале око тога како, у тако кратком времену, и у неколико ситуација, изразити све што се хтело, или није хтело изнети на видело?

Иванине документарне филмове сам имала прилике да погледам и раније, знала сам како је проводила године са некима од тих људи које је портретисала, било живећи са њима на улици, или у њиховим кућама... Тај сам утисак стекла и о јунакињи нашег филма, први пут причајући са Иваном. Иако је Марија фиктиван лик, Ивана је дуго истраживала шта је то што је, у тако страшном искуству злостављања, супстанца коју можемо да прикажемо кроз главну јунакињу, у форми кратког филма. То ме је јако привукло. Нисмо пуно причале о самом изразу, Ивана ми је помогла да ми се, кроз пажљиво изграђену мапу приче, једноставно деси искуство те жене и тог специфичног тренутка суочавања у њеном животу.

Филм је приказан на њујоршком Фестивалу друштвено релевантних филмова. Да ли су нам потребни такви филмови, треба ли да постоје и какву имају улогу? Треба ли и у филмовима (про)говорити о важним друштвеним темама и проблемима и да ли се тиме нешто постиже?

Мислим да свака тема, уколико заиста покушамо да проникнемо у њу и да у њој дамо нешто од себе, у уметничком раду нужно постаје друштвено релевантна. Самим тим што су сва наша искуства позиционирана у друштву. Али, тема мора увек да дође изнутра. А пажљиво обрађена тема, посебно кроз филм, заиста може да има огроман значај за исцељење неких рана, за суочавање са проблемима, за збуњивање, за откривање феномена. Па зар свако од нас нема неки свој формативни филм, филм који нас је треснуо о под, филм чијих се сцена сећамо са невероватном прецизношћу, јер су погодиле неки садржај у нама, филм који нам је открио другу културу, феномен, помогао нам у разумевању неке епохе... Филм је невероватно моћан уметнички и друштвни медиј.

Ваша биографија говори о томе да сте и у иностранству покушали да своје знање и занат на више начина проширите и развијете. Да ли је довољно имати само жељу за то, или је некад то и ствар среће и околности? Шта је вама донело то искуство?

Увек је довољно имати жељу, а уколико је она довољно јака, она нађе свој пут кроз искуство. Мене је, пре свега, занимало да откријем како све позориште може да настаје, и како све групе које стварају позориште могу да функционишу. Тако ме је моја жеља провела кроз искуство рада у трупи са глумцима из другачијих школа, модерним плесачима, брејкденсерима, балетским играчима. Такав рад ми је проширио и видике и технике, али, што је најбитније, лишио ме прераног и лаког формирања укуса и мишљења, јер су нам, у раду који нам је непознат, управо ти делови идентитета уздрмани.

Филм или позориште? Или ту нема ни дилеме, нити противуречности, већ могу паралелно да егзистирају као две сфере глумачког посла, којима, у вашем случају, треба придодати и плесни театар?

За мене је увек битна прича коју имам пред собом и људи који је причају. У рад на филму сам заљубљена због тог радног механизма који се формира на сету, у позоришту волим трајање, мрак, испробавање. У оба случаја, обе уметничке форме су такве да на једно одређено време делимо живот једни са другима. Плесни театар сам увек волела да гледам, одатле је дошла и жеља да се и усавршавам. Тело је увек паметније од главе.

Једна од упечатљивијих сцена у представиКретање“, по мишљењу многих, јесте она коју ви изводите, и управо она, као и ваша улога у филмуКада сам код куће“, открива тај додатни рад и проширену палету глумачког израза. Да ли се увек свесно тежи ка томе да се сваки пут буде бољи, или се то подразумева?

Драго ми је да помињете “Кретање”. Редитељка Јована Томић је имала могућност да све сараднике одабере, јер знате како је, када радите у позоришту које има ансамбл, то није случај. А слободан одабир сарадника је велики предуслов за успешан рад. У “Кретању” свако од нас глумаца и глумица изводи петнаестоминутни монолог пет пута за пет различитих група публике. Усуђујем се да кажем, изазован глумачки задатак. А то је кључ и одговор на ваше питање – само нас изазови вуку напред. Рад од кога се можда и плашимо, који нам је непознат, никад не би требало да нас одбије.

Има ли у време пандемије довољно могућности за рад? Шта вас очекује од обавеза и планова у наредним месецима?

Рада у току пандемије и за нас глумце и глумице има, али се усуђујем да и себи поставим питање – каквог? Јер, у овим околностима, више него икад имам потребу да то преиспитам, посебно што околности нису исте за све, позиције запослених и хонорараца су се још јаче удаљиле. Чему нас ово колективно искуство пандемије учи? Чини ми се да је ово питање на које свако од нас интимно покушава да одговори. Тренутно радећи на два позоришна пројекта, просто ми се дешава да, након завршене добре пробе, лепог колективног тренутка, осетим дубоку захвалност што се бавим послом који ме испуњава. Некад спознаје и промене које оне носе, не морају да буду епохалне и видљиве, довољни су ти кратки дијалози са собом. Радујем се и новим заказаним снимањима, но још је рано за причу о њима.

Н. Пејчић

EUR/RSD 117.5626
Најновије вести