ЈУГ И СТРИП У ТЕОРИЈИ: Аналитички и духовито о „причама о сликама”

Стрип или „приче у сликама“ или 9. уметност или, по Вилу Ајзнеру, „секвенцијална уметност“, свима је, широм земаљског шара, знана појава.
e
Фото: Youtube Printscreen

Бројне су генерације током 20. века у свету и на овим просторима одрастале и стасавале уз публикације са стриповима. Стрипови су деци откривали нове пределе и времена (стара, садашња или будућа), другачије народе и културе, авантуре, ратове, љубави и туге, смех и сузе...

Многи су научили да читају захваљујући стриповима, а због жеље да боље схвате шта се на сликама дешава. У каснијим школским годинама стрипови су одвлачили пажњу с учења, водећи своје мале и мало веће читаоце у измаштане стварности без много везе са текућом реалношћу. Одрастање је често подразумевало одбацивање стрипова као неозбиљне, детиње лектире. Због свега тога су сериозна (читај: академска) промишљања „прича у сликама“ била ретка чак и у „белом свету“ и падају тек у другу половину 20. века (уз понеке раније изузетне). Теоријско и критичарско бављење стрипом на овдашњим територијама каснило је још и више јер је, после Другог светског рата, стрип проказан и забрањен као штетан производ западно-капиталистичке културе који ће покварити социјалистичку омладину. Када је тај жиг колико-толико обрисан, наступио је период проглашења стрипа за „кич и шунд“ који се може штампати, али и мора додатно опорезовати и тако повећаном ценом учинити слабије доступним најширој публици – деци. Коначно, додатно понижавање стрипа било је његово објављивање без назнака аутора (цртача, сценаристе). Ипак, текстови о стриповима који би се могли, користећи литерарну терминологију, окарактерисати као „секундарна литературе“, дакле прикази и критике одређених дела односно историјски осврти, почели су се спорадично појављивати што у дневној и недељној штампи, што у часописима за „културу, уметност и друштвена питања“. Тако су овдашњи стрипољубци могли да сазнају више о 9. уметности, њеној историји, важним ауторима, критеријумима за процену ваљаности поједних дела; ови су текстови били преводи страних чланака али је било и оних који су потицали из пера домаћих стваралаца. Коначно су се почеле објављивати и теоријске књиге о стрипу које су исписали и страни и домаћи аутори. Но, сва је домаћа продукција текстова утемељена на ангажовању појединаца у часописима, односно издавачким кућама чији су уредници били отворени за новотарије које још нису добиле академску потврду. Отуда недостатак систематичног и континуираног праћења и проучавања стране и домаће историје стрипа и његовог савременог тренутка. С друге стране, парадоксално је али неумољиво логично да расутост текстова о стрипу по многим публикацијама резултира немогућношћу њиховог ширег праћења и коришћења-проучавања (што последњих година колико-толико исправља неколицина домаћих интернет стрип сајтова).

Због свега реченог, свако сабирање и класификовање домаћих радова о стрипу је вредно пажње а зборник који је приредио Марко Стојановић под насловом „Југ и стрип у теорији“ (издање Удружења љубитеља стрипа и писање речи „Никола Митровић Кокан“) у рангу је фантастичног откровења. Наиме, овај стрип промотер, аутор и теоретичар открива знатижељним читаоцима да на просторима југа Србије, од Сурдулице преко Лесковца и Ниша до Пирота, Бабушнице и Димитровграда, последњих деценија у низу часописа, од „Арсенала“, „Стрип Пресинга“, „Тинк Танка“, „Градине“, „Трасх-а“, „Наше речи“ и још неколико издања, о стрипу пише више од двадесет аутора! Неки као што су Бранислав Милтојевић, Никола Милићевић, Срђан Марковић и Драган Стошић о стрипу пишу деценијама. Раме уз раме са њима су нешто млађи Велибор Петковић, Саша Стојановић, Иван Спирић, Предраг Станковић, Драган Ђорђевић, Дејан Огњановић, Далибор Ђорђевић, Горан Стевановић, Дејан Стојиљковић, Марко Стојановић, Златибор Станковић, Марјан Миланов, Ненад Пејчић, Стефан А. Марковић, Александар Теокаревић а пристижу и младе снаге - Урош Димитријевић, Лука Видосављевић, Стефан Д. Марковић и Лука Стојановић. Свако од њих у овом је зборнику заступљен са пар текстова кроз које демонстрира како своја интересовања тако и амбиције односно аналитичке вештине. Мада се баве различитим тема, од историје стрипа, светске и  домаће, појединих аутора и дела, сви аутори показују завидну упућеност у предмете свог рада као и у општу односно популарну културу што је свакако темељ за ваљане текстове. Додатак овим квалитетима је и велика доза духовитости која чини да читалац ужива како у анализама тако и врцавим досеткама које анулирају претпостављењу академску уштогљеност а у духу је стрипа као уметничке форме.

Илија Бакић

 

EUR/RSD 117.2710
Најновије вести