Интервју, Тодора Стојиновић, кантауторка: Светска сцена је бувљак са пуно злата и пуно шкарта

На музичким траговима руског барда Владимира Висоцког, са примесама ворлд музике у стилу Дарка Рундека, Тодора Стојиновић, харизматична кантауторка из Сремске Митровице, једна је од најзанимљивијих појава на нашој музичкој сцени, али нажалост пречесто сувише далеко од рефлектора мејнстрим медија.
1
Фото: Youtube Printscreen

Тодора Стојиновић је по звању професорица руског језика и књижевности, али да међу њеним музичким утицајима није само исток укључен, јасно је сваком ко ју је чуо како пева Џенис Џоплин (на коју, помало, и личи!).

Сама, или са својим бендом VI Чуло, наступала је и на великим и малим сценама, била овенчана многим наградама (од којих истиче Омладински фестивал у Суботици), а људи који пронађу њену музику на Јутјубу редовно остављају одушевљене коментаре у којима се не само захваљују, него тврде да су управо открили своју нову омиљену домаћу музичарку.

Свирала си својим бендом као предгрупа Заз. Какво је то искуство, каква је разлика између интимних свирки са мањом публиком, и велике сцене пред којом те слушају хиљаде људи?

- Већ неколико година ме памте по томе што сам била предгрупа Заз... то је било случајно, њу нисам нажалост ни упознала, али смо дефинитивно сестре по музици, тако да са друге стране то никако није било случајно! Волим је. Можда би и она мене волела да зна за мене.

Разлика између велике и мале сцене?.. Моја омиљена је она средња - неко позориште са 200, 300 људи... место где може постојати снага акустичног звука и интимност и ушушканост истовремено.

Да ли би издвојила неке наступе који су ти посебно драги и значајни?

- Издвојила бих један фестивал ... „Омладински фестивал“ 2012. у Суботици, где сам упознала Корнелија Ковача, Ибрицу Јусића, Брано Ликића и Пецу Поповића... И “Омладински фестивал“ 2013. у Суботици где сам са бендом освојила награду за песму „Додоле“ и за песму и за текст. Један члан жирија ми је након фестивала кришом пришао и рекао да је жири имао готово једногласну одлуку.

Који музичари су највише утицали на тебе? На чију музику би рекла да личи оно што ствараш?

- Изузетно тешко питање... на мене није највише утицала музика него поезија. И то поезија мог деке. Дека је завршио четири године школе (у то време је то било нормално), а читав живот нам је рецитовао песме које су биле делом од познатих песника попут Јове Змаја, а кад заборави текст, он настави по свом из главе! Никад нисмо успели да похватамо које су песме стварно његове, које из старих читанки,а које из његовог детињства усмено преношене. Мислим да је ових последњих било највише.

Тек након текста дошла је и музика. Одрасла сам на домаћем року, моји су генерација Азре, Чорбе и Бјелог Дугмета, а тата је имао шлифа и за сентименталније приче, типа Ибрице Јусића, Јадранке Стојаковић, Ђорђа и Срђана Марјановића... и неизбежно Ђорђа Балашевића. У доба факултета сам се почела одвајати од музичког утицаја родитеља и околине и душа ми је одабирала Арсена Дедића, Радета Шербеyију, Леонарда Коена, и светске руске и француске шансоњере типа Владимира Висоцког, Шарл Азнавура, Едит Пјаф. Мислим да оно што стварам најбоље могу сврстати у кантауторску музику: поезија у пратњи музике.

Шта слушаш ових дана?

- Бруса Спрингстина, Дворжака, Лету Штуке, мог течу Милана Давидовића (најбољег гитаристу у Срему!) и Чолу. Такав период!

Kолико је младом музичару тешко да се пробије? Шта треба да ради онај ко има талента, а нема никакву маркетиншку машинерију иза себе, или не прави комерцијалну музику? Који је то пут до слушалаца, који можда баш чекају твоју музику, али она не стиже до њих?

- „Добар глас далеко се чује“- једино то и лепи снимци за интернет су пут до људи. Пут до успеха зависи од тога шта за неког значи успех. За мене он значи да моја музика долази до људи. А она заиста долази. Управо онолико колико јој ја себе дајем. Онда када је била у позадини, тада је и та врста успеха била у позадини. Препоручујем младима само да дају срце у музику и да се тога држе. А онима који ме још нису чули препоручујем да буду још мало радозналији и већи истраживачи, срешћемо се тамо негде сигурно.


Уметност ће улепшати свет

Да ли ће уметност спасити свет?

- Неће. Али ће улепшати и спасити његових 20-30 посто… За остале постотке нек се побрине спорт, наука, чиста природа…


Шта би рекла да се на светској музичкој сцени променило у последњих двадесетак година? Шта мислиш да је горе, шта боље? Колико је интернет утицао на стварање?

- Светска сцена... Бувљак са пуно злата и пуно шкарта. Мораш бити обазрив и умети слушати. И А и Б страну уметника

Колико је тешко да се неко са наших простора пробије у свету, и да ли је из Србије једино могуће обраћати се публици из региона? Да ли је то заслужено?

- Наша дијаспора је изузетно снажна. И сама сам пет година живела у Бечу. Наши људи су свуда по свету и сада је лакше него икад бити део света, чак и на нашем језику, само ако се не плашиш авиона, као што се ја плашим и ако ти се путује (а ја сам се помало затворила, од како сам се вратила, мени се из Србије никуд не иде).

За кога човек ствара, кад ствара? И зашто?

- Зависи из ког се угла гледа. Када је музика занат, онда човек на њој ради и у моментима када није инспирисан, али добре занатлије су добре занатлије, тако да и ту буде фантастичних песама. Арсен је волео говорити да је музика његов занат.

Са друге стране постоје они музичари у које ја себе пре сврставам, чији је мото “Дон’т импреш, еџпреш yоурселф!” који поетске редове пишу из вене. Ти редови излазе након преживљеног искуства као потреба душе да се изрази, без много удубљивања у то како ће ти исти редови или ноте бити прихваћени. Не постоји ни једна моја песма која није бар пола аутобиографска (смех).

 Настасја Писарев

EUR/RSD 117.3909
Најновије вести