Објављено ново коло Антологијске едиције српске књижевности

Под окриљем Издавачког центра Матице српске управо је из штампе изашло тринаесто коло Антологијске едиције „Десет векова српске књижевности”.
д
Фото: Dnevnik.rs

Едиција је, подсетимо, покренута 2010. године с намером да прикаже целовит развитак српске књижевности по новим мерилима и сазнањима, да прикаже континуитет литерарне речи од дванаестог века који је почетни до двадесет и првог века који је десети у низу, од усмене и житијске књижевности до савремених књижевних жанрова. Антологија излази у годишњим колима и досад су објављене 133 књиге, свака у хиљаду примерака. При томе сваки наслов негује исти модел: предговор (увек нови текст), антологијски избор, хронологија, селективна библиографија, напомене, објашњења појмова где је то потребно и избор критика. Уз то, у свакој књизи су штампана концепцијска и уредничка начела, списак свих одабраних наслова, преглед досад штампаних књига, као и имена приређивача, а у питању су академици, професори универзитета, књижевни историчари и критичари, писци... Покретач и главни уредник едиције је академик Миро Вуксановић, а уредници области су академик Злата Бојовић, професори универзитета Славко Гордић, Марија Клеут, Горан Максимовић, Томислав Јовановић и Миливој Ненин, те књижевни критичар др Марко Недић.

У овом, тринаестом колу, песме, две драмске слике (Под маглом, Хасанагиница) и преписку Алексе Шантића, у истраживачком поступку, окупила је Катарина Вучић. Тако смо, како оцењује академик Вуксановић, добили Шантића каквог нисмо имали, са освртима Јована Дучића, Пере Слијепчевића и Рајка Петрова Нога. Професор Ђорђе Деспић у обимној је пак студији још једном показао да немамо другог песника који је као Милан Ракић написао само педесетак песама, али тако да се без њих не може говорити о врховима српске литературе. То потврђују и огледи Војислава Ђурића, Зорана Гавриловића и Леона Којена.

Књигу о два песника, који су, с различитим намерама, остављана по страни, често и неоправдано, Милету Јакшића и Симу Пандуровића, с њиховим стиховима, приповеткама и есејима, у репрезентативним примерима и обухватним предговорима приредиле су професорке Зорица Хаyић и Сања Париповић Крчмар, додајући критичке осврте Исидоре Секулић, Светлане Велмар-Јанковић, Новице Петковића и Миливоја Ненина. А роман Пауци и приповетке Ива Ћипика приредио је Горан Максимовић, уврстиви при томе и критичке радове Миљка Јовановића и Станка Кораћа. У истој књизи су и приповетке Исака Самоковлије које је објашњавала и одабирала Мирјана Лукић, а на крају је поетски есеј Скендера Куленовића.

Едиција излази у годишњим колима и до сада су објављене 133 књиге

Професорка Валентина Хамовић, у својим је предговорима, као и текстовима Ели Финција, Јована Деретића, Иванке Удовички, Предрага Петровића, Слађане Јаћимовић и Зоране Опачић, те романима Покошено поље и Крила, венцем приповедака и понеким путописом, на нов начин је читаоцима понудила дело Бранимира Ћосића и Станислава Кракова као писце посебне вредносне врсте. „Могло би се рећи да је књижевну судбину Мирослава Поповића, писца изузетног романа Судбине, приповедака из Тврдог неба и голооточког сведочења Удри банду, на посвећен начин одредио Драгослав Михаиловић. Тим путем је ишао и приређивач Поповићеве књиге Марко Недић с огледима Љубише Јеремића и Светлане Стипчевић. Ова књига нас опомиње да чинимо неправду писцу који је отишао рано и нагло, а ми га не објављујемо колико би требало”, истиче академик Вуксановић.

Мирко Ковач је посебна појава. Афирмисао се и добио сва признања у Србији, па као признат писац се „одметнуо“ и изјаснио се да ођедном пише на четири језика. Стојан Ђорђић је, не спорећи опредељења писца, у Ковачевој књизи најбољим примерима (кроз роман Врата од утробе и седам приповедака) дао београдски и књижевни део писца који је говорио да му је у матерњем језику тесно, али свестан да је баш на српском језику најбоље писао. То потврђује и осврт Михајла Пантића, који говори о „протејској природи“ писца Мирка Ковача.

Радивоје Микић у предговору образлаже како је као писац познатих београдских романа (Дорћол, Лагум) и као отмени есејиста Светлана Велмар-Јанковић свој књижевни израз постепено и пажљиво унапређивала и постала „сложена књижевна појава“, сродна Исидори Секулић. Микићев приступ допуњују прикази Александра Јовановића и Михајла Пантића, па смо добили лепу и корисну књигу списатељице која се радо чита. И за крај овог кола, у две књиге драма, песама које су постале усмене, записа о српским поделама и аутобиографских сећања, Љиљана Пешикан Љуштановић хронолошки је обликовала дело Душана Ковачевића.О тако јединственој појави у српској култури сведоче и одабрани радови Јована Христића, Љубомира Симовића и Александре Кузмић.

– Главна намера овакве антологије јесте да одабере и на прикладан начин презентује миленијум српске књижевности тако што ће из сваког периода од средњег века до данас одабрати књиге и писце који су обележили своје време на различитим облицима српског језика, на различитим наречјима, из свих области у којима су Срби остављали књижевне трагове или то сада чине. Таква сабирања су вишеструко важна за културу, науку и укупну просвећеност. У њима се види како су народни певач и приповедач први успели да скрену европску пажњу на своја достигнућа, како је српска литература настајала у манастирској и побожној тишини, а потом, кроз векове, у сагласју с напретком светске књижевности у прошлом и нашем веку постала њен део. У антологији се, као нигде досад, сагледава моћ и раст српске књижевне и народне речи у распону од десет векова. То је доказ цивилизацијског успона и равноправно литерарно сусретање с ученим светом. Радимо у задатим условима, увек тешким за књигу, али да немамо редовне претплатнике и помоћ из републичког и покрајинског буyета не бисмо могли објавити више од сто и тридесет књига. То су књиге за сваку кућу у којој се на српском језику говори, мисли, пише и написано тумачи – порука је академика Мира Вуксановића.       

Текст и фото: М. Стајић

 

EUR/RSD 117.4437
Најновије вести