Објављена нова књига песама Селимира Радуловића

Из издавачке радионице београдске „Лагуне” изашла је једанаеста песничка књига новосадског поете, есејисте, антологичара, управника Библиотеке Матице српске Селимира Радуловића „У царству вртова арамеијских”.
Selimir Radulović Foto: Dnevnik.rs
Фото: Селимир Радуловић Фото: Дневник.рс

Поетички ова збирка кореспондира, како примећује књижевна теоретичарка др Јелена Марићевић Балаћ, са претходњим Радуловићевим књигама поезије и есејистике. „Имплицитни метапоетски ниво књиге подразумевао би песнички одговор на питање смисла поезије у данашњем тренутку. Поезија би пер се требало да продухови и оснажи људску душу и да функционише као латентна молитва”, указује Јелена Марићевић Балаћ.

Она указује и на значај визуелних елемената „Вртова арамеијских”, будући да безмало све песме, од „Пролошке” (Разговор сардара и старца, нагог, крај скита напуштеног) до „Епилошке” (Више га никад нисам видео) отпочињу посебно стилизованим иницијалним словом чије је „тело” испуњено мотивима са икона или фресака. Заправо, једина песма без орнаментике је шеста из завршног циклуса „Оно мало соли”, што Јелена Марићевић Балаћ тумачи чињеницом да се у њој апострофира „Анђео, Божји, у људском обличју/ Свети Јован Боси”... Јер, Свети Јован Шангајски (1896 - 1966) није био Анђео са фреске или иконе, „и због тога је његову икону могућно видети у самим људима или у зрцалу сопствене културе”.


Излечење савременог човека

Полазиште књига Селимира Радуловића, па тако и најновије „У царству вртова арамеијских”, јесте увид у онтолошку и епохалну болест савременог човека, тврди књижевни критичар Саша Радојчић. „Име те болести је - заборав трансценденције. Излечење би се састојало у повратку подручју светог. Али невоља савременог човека није само у томе што је заборавио оностраност као своје уточиште, него, пре свега, у томе што је хтео да је заборави. За неку слојевитију стварност тај и такав човек више нема ни воље, нити мерила. Радуловићева поезија негира ту самоспутаност и отвара се искуствима стварности вишег реда”, наводи Радојчић.


На том трагу теоретичарка подсећа и на „Хазарски речник” Милорада Павића: Хазари чим виде зидне слике сричу, читају или певају садржаје слика, икона, или већ другог што је насликано... Заправо, посебно занимљиво је управо запажање Јелене Марићевић Балаћ да поезија Селимира Радуловића успоставља дијалог, „на посве херметичном нивоу”, са Павићевим делом. По њеним речима, као што је и сам наслов књиге „У царству вртова арамеијских” у дослуху са Павићевом приповетком „Чувар ветрова” из збирке „Гвоздена завеса”, тако је и Радуловићев песнички поступак „(не)свесно инспирисан романескном хазарском религиозном праксом, дакако, византијском културом и паламизмом”.   

„Угледање на византијску књижевност јесте својеврсно проналажење одговора на просветитељску идеју о технолошком напретку цивилизације, који је, како се веровало, требало да допринесе процвату хуманизма. Разуме се да човек није постао бољи како је цивилизација технолошки напредовала, па се у том смислу поезија Селимира Радуловића може читати као исихастички пут до људске душе и њене обнове”, наводи др Јелена Марићевић Балаћ, уз оцену да је песникова исихастичка молитва објединила сва три модела поетске молитве: молитву ума, духовну и астралну...           

М. Стајић

EUR/RSD 117.2760
Најновије вести