Породица Жегарац живот у граду заменила оним у селу

ТАРАШ: Драгана Жегарац и њен супруг Горан пре шест година су купили кућу у Тарашу и живот у граду заменили су животом на селу.
Taras - Zegarac
Фото: Приватна архива

Шест година касније кажу да се нису покајали ни једног тренутка због своје одлуке и да у Тарашу уживају са својом децом.

– Из Тараша сам се удала у Зрењанину, а после две године живота у граду одлучили смо да се вратимо у моје родно село. Купили смо кућу и

почели да се бавимо пољопривредом. Дали смо себи неки рок од десет година, да видимо хоћемо ли успети. И после ових шест сигурна сам да јесмо и да је Тараш место у којем остајемо – прича Драгана Жегарац.

Почели су скромно. Нешто земље су купили, нешто узели у закуп и кренули у пољопривредне воде.

– Ми смо и ратари и повртари. Производња нам је на отвореном. Производимо црни и бели лук, кромпир, купус, боранију, пасуљ, краставце корнишоне и салатаре, лудаје, грашак, спанаћ… Супруг је инсистирао да имамо и стоку. Пробали смо са овцама, нисмо били задовољни, сад имамо краве и телад – истиче Драгана.

Фото: Приватна архива

Иако је одрасла на селу, Драгана многе ствари није ни знала нити радила.

– Први пут у животу сам телила краву. Јако сам се уплашила, а сад већ то радим без икаквих проблема. Живот на селу није лак. Највећи део послова радимо сами, јер овде тешко налазимо сезонске раднике. Наше производе продајемо на зрењанинској пијаци. Треба обрати, припремити, спаковати… И стока тражи своје. За нас нема паузе. Ухватимо предах од половине децембра до половине јануара и онда испочетка. Некад је баш тешко, али се никада нисмо покајали – признаје наша саговорница.

Жегарчеви имају пуно планова. Кућа коју су купили је права сеоска, али и она већ има доста година.

– Планирамо да мало средимо кућу али, пре свега, да направимо добру велику шталу, јер у сточарству видимо шансу. Пријављујемо се на све могуће конкурсе, негде прођемо, негде не, али само тако можемо да инвестирамо – објашњава Драгана.

Осим редовних послова, она део свог времена потроши и у борби за боље услове живота на селу.

– Данас Тараш изгледа много другачије него кад смо се ми вратили. Има много младих, породице имају по двоје, троје, па и четворо деце. Хтели су да нам затворе школу јер није било довољно ђака, а сада их има толико да нема разлога за бригу. Изборили смо се, пре свега маме, за вртић за малишане од три и по до пет година. Помогао нам је и УНИЦЕФ. Сада у вртићу има 20 малишана, 16 девојчица и четири дечака. У селу може јако лепо да се живи и многи би се млади вратили, а неки који размишљају да оду вероватно би остали. Само им је потребан ветар у леђа, нешто од чега би почели. Зато се боримо и даље. Изборили смо се и за скелу која је нама Тарашанима живот. Али, не стајемо, идемо даље. Већ имамо план шта ћемо, али о томе кад дође време – завршава разговор Драгана Жегарац.

Ж. Балабан

EUR/RSD 117.5713
Најновије вести