Одлазак Кенета Каунде, последњег великог лидера Несврстаних

ЛУСАКА: Маја 1980. године у холу Скупштине тадашње Југославије, приликом одавања поште над одром дугогодишњег председника југословенске државе Јосипа Броза Тита, шеф државе који је, сасавим неуобичајено, нескривено плакао био је Кенет Каунда, председник Замбије.
каунда
Фото: Youtube Printscreen

Каунда је рођен априла 1924, у варошици Чинсали, на североистоку тадашње Северне Родезије, у породици наставника, хришћанских мисионара. Отац, рођен у суседној Њаси, данашњем Малавију, био је наставник и презбитеријански свештеник. У време његовог рођења та земља је била протекторат под именом Британска централна Африка, да би 1907. била преименована у Њасаланд.

Ова чињеница ствараће доцније повремено неугодности Кенету Каунди, прозиваном због факта да није Замбијац пореклом. Школовао се у тадашњој Северној Родезији, да би потом радио као учитељ у Лубви, недалеко од родног Чинсалија, у Муфулири, у средишту Копербелта, на самој граници с белгијском Катангом, најјузнијом провинцијом Конга, као и у рудницима у Јужној Родезији, североисточно од Солзберија, данашњег Харареа.

На самом почетку педесетих Каунда се посвећује социјалном раду, а затим и политици.

Од 1953, Каунда се као организациони секретар Афричког националног конгреса, партије која се залаже за ослобођење, налази у Лусаки. Године 1958, оснива Замбијски афрички национални конгрес (ЗАНЦ). Већ наредне године осуђен је на девет месеци робије.

Ослобођењу Замбије октобра 1964. највише су допринеле међународне околности. Пошто су се током 1960, познате као - Година Африке - осамосталиле бројне земаље, постало је јасно да је Занимљиво је да је Кенет Каунда 1960. посетио Мартина Лутера Кинга у Атланти, у Џорџији. Ненасилни отпор за који се Кинг определио убрзо је примењен у тадашњој Северној Родезији.

Већ 1962. Каунда постаје министар за локалну управу и социјалну политику, после успеха његове Уједињене партије националне независности (УНИП). Јануара 1964, када је независност већ била на дохват, Каундина УНИП осваја већину на изборима.

Отуда је октобра 1964, пошто је Замбија постала суверена држава, Кенет Каунда постао њен први председник.

На тој позицији налазио се до новембра 1991. када је поражен на изборима.

Иако су његови поштоваоци истицали да је био међу реткима у Африци који су дозволили мирни трансфер власти на изборима, ствар ипак није тако једноставна.

Године 1968. забранио је све политичке организације осим његове владајуће УНИП, иИ без икакве дилеме владао је ауторитарно. Пример шефа државе који се заиста сам повукао на време и врло мудро, имао је у суседству. Био је то Џулијус Њерере, лидер Танзаније. Он се са места председника повукао 1985, надгледајући сасвим одмерено процес даље транзиције моћи. Њерере, како су га називали - Афрички Сократ, преводилац Шекспира и аутор ретко мудрих политиколоских дела, био је, разуме се, сасвим јединствена личност.

Каунда, међутим, који је једва дозволио вишестраначке изборе, под утицајем таласа промена који је 1989. захватио многе земље од Источне Европе, па до југа Африке и довео чак и до пада апартхејда, дуго је заправо био неомиљен.

Али је зато данас поново прихваћен као својеврсни - отац нације. Избори које је организовао 1978, 1983, као и 1988. били су, разуме се, лишени озбиљних противкандидата.

У спољној политици, доследно се држао политике несврставања и био је председавајући тог Покрета од 1970. до 1973, пошто је Трећа конференција несврстаних одржана у Лусаки 1970.

Ваља поменути да је за тај скуп већину објеката, укључујући и конгресни центар и просторе за смештај бројних гостију, изградила Југославија у склопу великодушне политике помоћи несврстанима. Привредна сарадња је потом настављена на реалнијим основама.

Пошто је национализовао руднике бакра крајем шездесетих, Каунда се у економској политици знатним делом ослањао на Кину. Управо су Кинези изградили железницу која је повезала луку Дар ес Салам у Танзанији са Замбијом. Тазара систем пуштен је у рад 1975. године, и тада је био буквално драгоцен за Замбију. Данас је међутим углавном запуштен.

Помагао је бројне покрете за ослобођење у суседним земљама, попут оних који су се противили рашистичкој влади Јана Смита у Родезији, колонијалним управама у Анголи, Мозамбику, Намибији (Југозападна Африка), и разуме се режиму апартхејда у Јужној Африци. Али је и тактизирао и стално се нудио као посредник и у Родезији и у Јужној Африци.

Таква политика имала је извесног успеха, иако Замбија никада није дошла до тако виског нивоа економске сарадње са режимом апартхејда какав је рецимо неговао Хастингс Банда у Малавију. Од чега је та земља заиста имала знатне економске користи. Како било, Каунда се састајао с челницима Јужне Африке, Ворстером, као и са Питером Ботом, и поред згражавања појединаца. Уосталом, чак и у време најстрожег апартхејда, стотине хиљада радника одлазило је у Јужну Африу из суседних, суверених, земаља, у потрази за каквим - таквим послом.

После жестоких протеста против Каундине власти у Лусаки лета 1990, када је спречен и припремани државни удар, пристао је на вишестраначке изборе 1991, и тада је поражен.

Каундина теза је, иначе, била да у земљи у којој живе 73 етничцке групе (племена, народи) и у којој се говори 20 до 30 језика, (лингвисти се споре колико их је) класичан вишепартијски систем може да доведе само до потпуног хаоса. У чему разуме се има логике. Његова технологија власти, била је иначе особена и неудобна за блиске сараднике.

Како би предупредио евентуалне завере, ваљда поучен оним што је видео у суседству, Каунда је стално ротирао своје сараднике. Није се знало колико траје који мандат.

И показало се, док нису дунули нови "ветрови промена" на самом крају осамдесетих, после оних првобитних 1960, Каундина позиција је била стабилна.

Иако извесно време неомиљен, у једном период су му чак одузели држављанство крајем деведесетих, што је правдано местом рођења оца, у суседном Малавију, Каунда је ипак овај свет напустио као неприкосновени отац замбијске нације.

EUR/RSD 117.3179
Најновије вести