Резон: Како се лажне демократе боре за повратак комунизма у Нови Сад

НОВИ САД: Будимо поштени. Комунизам у Новом Саду никада није умро. Црвена Брозова застава само је префарбана у зелено. Црвена визија урбанизма - мало и ружно и даље је доминантан начин размишљања код припадника странака склоних идејама левог либерализма. Само је сада преобучена у опсенарску одору борбе за грађанска права и животну средину.
bojovic Privatna arhiva
Фото: Приватна архива

Зато није тешко објаснити како и зашто се архитектура, и начин организације живота, видљив и очигледан у свим земљама Источног блока, унакажен стаљинистичком естетиком, покушава наметнути као идеал лепоте Новог Сада у 21. веку. Рогобатне зграде спаваонице, грађене у време Титове опседнутости "нуклеарним ратовима" и даље су императив лепоте за наследнике комунистичке идеологије преобучене у демократске реформаторе. Зграде бункери нису пројектоване, нити грађене да буду лепе, већ да да обезбеде преноћиште и заклон од атомског удара. Ту су почињали и завршавали се сви архитектонски критеријуми.

Те зграде без душе, и смисла, у којима се због малих прозора светлост доживљава као непожељан гост, представљају ненадмашну вредност за све бивше и садашње чланове Демократске странке, окупљене око Вука Јеремића, Боре Новаковића или Ђиласа. Оне су архитектонске лепотице и за заступнике такозваних концептуалних политика који данас блокирају градњу гаража, модерних стамбених блокова. Светлост и сунце су два њихова највећа непријатеља. Они се диве суморним зидовима дуж Булевара ослобођења. Сивилу Лимана. Монотонији Грбавице.

Да би одбранили своје право на естетику ружног, и одбрану концепта градње превазиђеног чак и у закавкаским совјетским републикама, позивају све истомишљенике да им се придруже у борби против  модернизације Новог Сада, коју обезбеђује предлог новог Генералног урбанистичког плана.

Знам како ће изгледати њихове примедбе на предлог кључног урбанистичког документа Новог Сада у наредних 10 година. Унапред знам све њихове предлоге и сугестије. Тражиће да се не зидају зграде изнад пет спратова. Захтеваће да се по сваку цену врати изглед коцкастих, безличних зградурина. Противиће се било каквој могућности градње гаража. И настојаће да димензије прозора остану на нивоу димензија утврђених Стаљиновим и Брозовим лењиром.

У отпору модернизацији Новог Сада нема ничег модерног. Иза префикса демократског и грађанског крије се иста комесарска надменост и искључивост као у време комунистичке диктатуре. То није наслеђе само Новог Сада. То је наслеђе бивше Источне Немачке. Лајпциг, Росток, Дрезден руже исте мргодне фасаде са још мргоднијим веђама натмурених, претећих прозора. То је наслеђе и комунистичке ере Вијетнама. Тамо велелепне зграде моћних западних компанија и хотели стоје раме уз раме са неугледним коцкастим четвороспратницама, симболима ретроградне комунистичке архитектуре. Био сам и сведочим из прве руке.

Зато се позив Демократске странке Новосађанима да се укључе у доношење новог Генералног урбанистичког плана Новог Сада мора тумачити као злочин с предумишљајем.

Нови Сад ни по коју цену не сме да задржи стил градње какав српске архтекте негују више од седам деценија. Нови Сад не сме да остане учаурен у времену у ком је бирократска и технократска елита живећи у барокним зградама и национализованим вилама из 18, 19. и с почетка 20. века, водила политку одузимања идентитета. Свему. Од зграда. До људи. Нити сме да наседне на пропагандне трикове лажних реформатора, чије смо реформаторско искусили од 2000. до 2012.

Реформе су неопходне. Увек. У свакој области. И колико год да су квалитетне никад нису довољно добре. Колико год да су брзе, увек су делимично задоцнеле.

Бићу сатиричан па ћу рећи - добро је да постоје филантропи који су спремни да цео живот посвете бољем животу заједнице. Нема их много. И немају много присталица. Ко су они? И чиме се баве? Они инсистирају на демократији, људским и грађанским слободама. Посвећени су екологији. Модернизацији сваке врсте. Уједно су личности које не живе за себе. Они су потресени људским судбинама. Њихова срца дрхте због несрећа обичних људи. Правдољубивост је снага која их покреће. Бољи живот обичних људи је њихова награда. Они не воле паре, нити привилегије. Све док не дођу на власт. Онда постају сушта супротност себи. Чим се пробуде у с функцијом, забораве на своју човекољубивост. И зачас опустоше Фонд за нове технологије, Фонд за развој Војводине, Развојну банку Војводине, Тесла банку. Опустоше рачун Завода за изградњу града, и авансно пребаце паре инвеститору, који уместо да гради Булевар Европе, 4,5 милиона евра однесе у непознатом правцу. Милионима динара финансирају непостојећи спорт - банатске шоре. И после се као Бора, Бојан и Мариника јаве као моралне вертикале Србије.

Додатни проблем с реформаторима јесте то што су дуго времена провели на власти, али реформе које су спровели нису довеле ни до каквог напретка. Напротив. Уназадили су све чега су се дотакли.

Култура је претворена у најгору верзију Деборовог друштва спектакла. Уметност је скрајнута да би се њено место уступило вашару кича и бесмисла. Проблем с либерализмом није само и једино финансијски. Да би себе и своје програме представили као залог будућности, либерали морају да скрајну прошлост и прогласе је за заблуду. И конзумеризам - непрестану потребу за стварањем нових предмета и идола жудње - прогласе за нову веру. За нову религију. Да би у томе успели настоје да из јавне свести протерају најутицајнија дела и личности, проглашавајући комунистичке бесмислице за вредности без конкуренције.

Нисам се шалио. Дволичност странака, појединаца и група грађана које фасцинира неоснована вера у властиту узвишенст, попримила је облик неизлечиве шизофреније. Они у исто време критикују Устав Србије као препреку демократизацији земље, као брану за успотављање владавине људских, политичких и грађанских права и онда гласају против његових измена, које омогућавају апсолутну самосталност правосудне гране власти.

Референдум је велика политичка победа Александра Вучића. Судије и тужиоци добили су најлибералнији правни оквир у Европи. Бираће сами себе, без уплива политике. Референдум је и врхунско истраживање јавног мњења. И најпрецизнији политички термостат. Са минималним ангажовањем страначких ресурса успео је да оствари вишеструку политичку добит. Утврдио је да су стварни капацитети бојкот опозиције мањи од пет одсто, да су њихов еврофанатизам и идолопоклоничка мантра о демократским вредностима запада најобичнија фарса. И обмана. Али што је још важније, утврдио је који се одбори и који функционери СНС-а недовољно ангажују, лоше раде и лоше резонују. Међу 39 одсто оних који су гласали против уставних промена налази се огроман број напредњака који погрешно тумаче политику. Они су били бројнији од комплетне леве, десне, либералне, зелене и бојкот опозиције, који су правосудни систем бранили само зато што им дугује услугу из времена када су били власт.

Ипак, за анализу референдума најважније је објаснити шта један број напредњака није разумео. А шта је требало да разумеју. Осим демократског развоја и напретка Србије, глас ЗА био је глас за то да се онемогући понављање 2003. године, када су највиши судски руководиоци и тужиоци бирани по политичком кључу, а други хапшени у сврху политичког маркетинга.

Заборав је, дефинисао сам то већ као дијагнозу која поприма размере неизлечиве болести, смртно опасан по Новосађане. И све Србе. Да им памћење сеже даље од последњег мима, клипа, или гифа који су поделили преко друштвених мрежа, или преко Вајбера, масовно би сетили зашто је било важно да 16. јануара изађу на референдум и гласају за измене Устава Србије. Схватили би зашто је важно да заокруже ДА. Схватили би да НЕ представља помоћ преживљавању политичко-правосудне хоботнице која је аболирала функционере Демократске странке и њених деривата од одговорности за дванаестогодишње уништавање Србије и шеснаестогодишње разарање Војводине.

Јасно је. На референдуму је требало гласати за демократизацију Србије. За њен економски развој. За нове стране инвестиције. Али пре свега за право и правду. А то значи да је пре свега требало гласати за то да се размонтира правосудна хоботница из 2003. и 2009. да би могао да се спречи нови Булевар Европе и могућност да Борислав Новаковић буде ослобођен за нестанак 4,5 милиона евра на његовој градњи. Да се спречи нови Хетерленди, и нестанак новца за градњу центра за рехабилитацију деце с посебним потребама. Да са омогући судијама и тужиоцима да се ослободе дужничког ропства за политичке услуге из времена ДС-а и почну да суде у корист грађана. 

Новосађани треба да схвате да од странке које се лажно представљају као реформаторске и траже да им се додели тапија на демократичност, имају лошу историју, и желе да је камуфлирају еколошким протестима. Новосађани никада не смеју да сметну с ума да су противници новог ГУП-а, уцртавали хидроелектрану код Ветерника. Да су 16 година лагали да ће изградити атлетску дворану за новосадске асове и децу. Да су је изградили док су Ивана Шпановић и Михаил Дудаш били на врхунцу славе, можда бисмо данас имали бар још једну Ивану, и још једног Дудаша.

Увек треба да имају на уму да су у време поплаве демократије на новосадским трговима за Нову годину о трошку буyета наступале звезде "Дугиног посела", а да је Нови Сад данас Европска престоница кулутре. Да у њему живи и ради највећи српски виртуоз на виолини Стефан Миленковић.

Али, од свега је важнија чињеница да је Нови Сад најзад потпуно слободан. У уметничком и привредном смислу. Нови Сад је постигао идеал западне демократије. Приватна иницијатива и предузетништво, а не политичари и бирократе чине суштину његовог успеха. Свако ко мисли да може да спречи Нови Сад да се модернизацијом и променом своје урбане физиономије упише међу европске метрополе признаје да не мисли добро свом граду. И својим комшијама.

Пише: Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу

Crvenkapa
23.01.2022 • 16:16
Treba svaki covek, bez obzira ko je, sta je, kakve ideje zastupa , kakvim se ponosi a kakvim stidi, ne treba toliko strasno kritikovati sve sto je bilo i proslo, a hvalisati novo a buduce. Sta donosi noc a sta ceka dan? U svakom dobu razvoja civilizacija uvek su se zadrzavale one ideje koje su isle u korak sa savremenim, ma koliko ih se neko odricao ili poricao. Svako razvojno doba naprednih civilizacijskih htenja, prohteva i zahteva vremena u kome zivimo, imao je svoj vrhunac u datom momentu.
Crvenkapa
23.01.2022 • 16:24
Ako bi smo se malo bolje zamislili dosli bi do neocekivanih podataka, da su nam sve price, pa i prica o Crvenkapi, dolazile sa Zapada. Prvo su ih plasirali na tamosnjim prostorima, pa kad su, idealisti tih prica, na njihovim terenima omanuli, naglo su ih plasirali medju onima koji su vecito tezili ka slobodi kretanja, misli i izrazavanja. I isplatilo se. Pronasli su tlo na kome uspevaju da prosire svoja znanja toliko da su sve potlacene narode pridobili za svoje ideje, na tudjim terenima.
Crvenkapa
23.01.2022 • 16:33
Sto se, pak, tice uspesnih sportista, Veri Nikolic nije bila potrebna sala da bi postigla vrhunac u svojoj disciplini, vec upornost i zelja za pobedom, koristeci parkic u Cupriji i okolis za sticanje kondicije. Stefan Milenkovic, ma koliko ko to negirao, postigao je uspeh u onim gadnim vremenima, kao desetogodisnjak, a kasnije se nadogradjivao. Opet svojom zeljom za uspehom i ne prekidnim vezbanjima koja iziskuju velika odricanja. I da ne nabrajam ostale sportiste i umetnike iz razlicitih bransi
Crvenkapa
23.01.2022 • 16:44
Prema tome, ne treba se zavaravati time sto ce mo oberucke prihvatati sve sto nam dolazi sa zapadnih strana, a kad nas kasnije ta njihova preporuka klepi po tintari, onda jedino sto znamo to je da se medjusobno optuzujemo za sve i svasta, ne racunajuci da ce nam MOZDA, jednoga dana, opet plasirati pricu o Crvenkapi, ali sa nekim novinama koje nam nece biti jasne, ali dovoljno jake da nas totalno zalude svojim "naprednim", posebno za nas sa istocnih strana, idejama, o brzom napretku ka nazadovanj
EUR/RSD 117.5235
Најновије вести