РЕЗОН: Европска престоница културе - нова еманципација Новог Сада!

Титула није пуко освртање у прошлост. Нити је ескапистички бег у виртуелену будућност. Биће их много који се отимају и који ће се отимати за славу. И почасти. Ко је заиста заслужан, а ко су они који ће себи приписивати заслуге и стварати мит о својим заслугама! И зашто је Европска престоница културе важна Новосађанима?
bojovic Privatna arhiva
Фото: Приватна архива

Своју триста двадесет осму годину постојања Нови Сад прославља с врхунском чашћу и достојанством. Као Европска престоница културе. Као епицентар културних дешавања и тачка повезивања. Људи и идеја. Држава, народа и градова. Биће их много који се отимају и који ће се отимати за славу. И почасти. Који ће себи приписивати заслуге. Има их много који ће се уздизати изнад очева Новог Сада. Има их много. И већ то раде, стварајући мит о себи и својим заслугама. Чак и они који осим једног ДВД-а, плаћеног 200 хиљада евра нису учинили ништа за кандидатуру.

Истина је да је титула добијена јер је за то постојала снажна политичка воља. Титула Европске престонице културе, како год то настојали да прикажу други у Нови Сад је стигла захваљујући Милошу Вучевићу и СНС-у. И подршци Вучића и владе Србије. Ништа се у свету не збива без политичке подршке. А још је значајније то што је титула ЕПК на посредан начин открила истину и подвукла јасан став Европске уније о учесницима у политичком животу Србије. СНС је, тврдили су либерални левичари - еврофанатици, и глобалисти недостојна да заступа кандидатуру Новог Сада и прогнозирали пораз наше кандидатуре. Десило се обрнуто. Све што најгласнији еврофанатици нису успели, јер нису довољно веровали и нису квалитетно радили, успели су да ураде напредњаци. ЕПК је важна и на ширем плану. Као подстицај за целу Србију.

Титула је, дакле, ту! Зашто је нама Новосађанима важно да с поносом будемо Европска престоница културе? Титула није пуки пропагандни догађај. Она је потврда да је култура најјаче упориште Новог Сада. Ми немамо руде, нити блага која се рукама могу уграбити. Нови Сад има људе и богато наслеђе. Они су његова највећа вредност. Већ 328 година.

Нови Сад црпи визују будућег развоја из аманета славних предака. Од првог чокота. Од првог засада винове лозе из ког су изникли многи гроздови - 17 нација, 17 језика, 17 обичаја. Па ипак, титула није пуко освртање у прошлост. Нити је ескапистички бег у виртуелну будућност. Ревитализација и просперитет представљају суштину њеног постојања.

Мелина Меркури, утемељитељ институције ЕПК, рекла је у Атини 23. новембра 1983. министрима култура Европске економске заједнице: „Како може да расте Заједница која је лишена своје културне димензије? Наша улога као министара културе је јасна. Култура је душа друштва. Стога је наша најважнија дужност да погледамо основе и природу ове Заједнице. То не значи да треба да намећемо наше идеје. Напротив, морамо препознати разноликост и разлике међу људима у Европи. Одлучујући фактор европског идентитета лежи управо у поштовању ове разноликости са циљем стварања дијалога међу културама Европе. Култура, уметност и креативност нису мање важни од технологије, трговине и економије. Културна разноликост је основно наслеђе хиљада година историје. То је колективни производ човечанства„.

На програмима који ће се одржавати 2022. године, али и сваког другог дана, треба да се састајемо да бисмо се подсетили свих величанствених успеха. Треба да се сусрећемо да бисмо нашу богату прошлост достојно афирмисали у савременом тренутку и учинили је темељем будућности. Културно-историјско наслеђе у добрим рукама је тапија економског развоја. Са рамена дивова предака лакше је закорачити у квалитетнију сутрашњицу.

Зато треба да се окупљамо да себе и друге подсетимо на преданост и одлучност свих значајних Новосађана и њихову приврженост слободи, љубави, миру и заједништву. Да сваког дана нагласимо и живимо чињеницу да ми у Новом Саду не истичемо разлике. Ми смо непоколебљиво усредсређени на неговање посебности! И да будемо нескромни и кажемо да се из Новог Сада, Петроварадина и Сремских Карловаца утицало на токове светске историје и развој модерне европске цивилизације. Ту, код нас, потписан је Карловачки мир. Ту, код нас, су пре 323 године мир и заједништво, темељи данашње Европске уније, промовисани и утврђени као основа просперитета. Без Карловачког мира, тешко је замислити да би било Париза и Мастрихта. А свака од 17 нација дала је свој огроман допринос развоју Новог Сада. Без њих не би било Европске престонице културе.

Европска престоница културе је прилика да богату прошлост достојно афирмишемо у савременом тренутку и учинимо је темељем будућности. Културно-историјско наслеђе у добрим рукама је тапија економског развоја. Са рамена дивова предака лакше је закорачити у квалитетнију сутрашњицу

Наша је дужност да стално славимо њихову посвећеност добробити града! Ми смо чувари и извршиоци завештања оних који су пре 328 година посадили први чокот, први засад, као клицу најважнијих људских вредности, части, слободе, љубави, толеранције. Уважавања и поштовању различитости.

Треба без стида да нагласимо да су Нови Сад и Сремски Карловци, који су, због свог значаја део пројекта ЕПК, били срце српске културе. У новосадским и карловачким архивама сачувани су култура и баштина из славне прошлости српског краљевства. Овде је очувана српска слободарска традиција. Ми смо више од једног века били место из ког се вером у слободу и правду напајало цело Српство. Одавде је искра побуне севнула у Орашцу. Овде је пробуђено Таково. Из карловачких лаври напојене су Синђелићеве груди. Дунав, Петроварадинска тврђава и Стражилово су тачке које повезују 200 година српског културног развоја. Од Емануела Козачинског до Милоша Црњанског, Тишме и Павића.

Међутим, Европска престоница културе не треба да буде само лаудатор темпорис ацти. Ми потомцима у завештање морамо оставити своје сопствено наслеђе. Институција Европске престонице културе створена је како би се приказао карактер сваког града који је био номинован. Укључујући његову историју, традицију, али и савремено стваралаштво.

Европска престоница није бескрајни фестивал. Нити скуп културних догађаја. На прослави 25. година постојања, речено је да је „Европска престоница културе место сусрета за дискусију, размену идеја и комуникацију, где уметници, интелектуалци и научници заједно раде на промоцији европске мисли.”

Европска престоница културе не трага за свим разлозима и не нуди све одговоре кроз своје програме. Али, то је прилика да Европи и свету испричамо ко су очеви нашег града. Нови Сад је млада заједница и не може се поредити с Атином, Саламанком, Авињоном, Маиридом, Паризом. Али, Нови Сад је Европска унија у малом. И важно је да у Бриселу, Берлину, Паризу, Лондону, Риму знају ко су били наши Ромул и Рем. Ко је наш Кекроп. Ко Алфонс Храбри. Да их приволимо да прихвате чињеницу да је Подбара новосадски Акропољ! А Салајка наш Пантеон. Златна греда Монмартр. Да европским туристима објаснимо да је Трг слободе наше Марсово поље. А да је наша Повеља о слободном краљевском граду наша Декларација о независности!

Много тога се изменило од 1694. Пре 328 година било је 300 Новосађана. Данас их има 1.500 пута више. Данас нас има 450.000 у једној моћној и све развијенојој и економски све снажнијој заједници с просечном платом од 78.000 динара. Некада смо били успутна варош, данас смо мотор развоја и тачка уједињавања. Нови Сад је данас други град по величини у Србији. Важан универзитетски и научни центар. И европска силиконска долина.

У 328 година нашег постојања записана је истина о личностима и догађајима који су обликовали и стварали историју Србије и Европе. Били смо центар слободне мисли. Одавде су се напојиле Синђелићеве груди. Одавде је пробуђен Карађорђе. Овде је настало прво српско позориште. Овде је регистрован први женски часопис у Европи. У Новом Саду, у хотелу Војводина, Милош Црњански је написао „Лирику Итаке„. Књигу прекретницу. Књигу вододелницу, темељ модерне српске књижевности. У Новом Саду је Александар Тишма, његов највећи писац, написао „Употребу човека„, једно од најпознатијих дела европске књижевности. У Новом Саду је Милорад Павић написао „Хазарски речник„, роман прекретницу светске књижевности. Интернет, пре интернета и најпревођеније дело српске књижвености.

Европска престоница културе није само скуп догађаја. То је пут да Новосађани отворе свој ум, срце и душу за заборављене великане књижевности. Да ризнице својих душа заробљних бесмислицама друштвених мрежа отворе за нова, или прва читања Захарија Орфелина, Симеона Пишчевића, Стефана Стефановића, Ђуре Јакшића, Полита Десанчића, Кодера, Змаја, Слободана Јовановића, Александра Тишме, Данила Киша, Павића, Миколе Кочиша, Лазе Костића, Лукијана Мушицког, Ференца Фехера, Бошка Петровића, Мике Антића,

Да отворе очи и ум за савремене ауторе и њихову визију света. За непролазна дела класичне музике. Да бесмртна дела Баха, Бетовена, Моцарта, Хендла, Чајковског, Исидора Бајића, Штрауса, супротставе диктату кабловских телевизија које насиље и смрт нуде као једино исходиште и потребу живота. Да на нови начин упознају архитектонско наслеђе предака, Ђуле Молнара, Владимира Николића, Ђорђа Табаковића, Драгише Брашована.

То ће им помоћи да учврсте и усидре вредности вере, храбрости и љубави и заштите се од пролазних мода лажне екологије, и лажне културне узвишености, коју нуде родоначелници и архитекте политике обмане и друштва простоте, што се с телевизија и интернет портала нуде као надмоћне судије и неприкосновени тумачи истине.

Величина и слава прошлости су наш ослонац и подстрек за развој у савременом добу. Наш залог, наш улог, наша улазница, непроцењиви капитал за нашу нову еманципацију. Која је већ почела!

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу

EUR/RSD 117.4598
Најновије вести