Прича Удружења туристичких водича Новог Сада: Лаза Костић

– Лане се навршило тачно 110 година од смрти песника, писца, новинара, критичара, мислиоца и естетичара Лазе Костића, а његов необичан живот и дела од великог су значаја – тако причу о Лази Костићу, који је написао најлепшу српску љубавну песму 20. века „Санта Мариа делла Салуте“, започиње за „Дневник“ туристички водич Снежана Татомиров.
 Laza Kostic
Фото: Dnevnik.rs

– Лаза Костић рођен је 31.јануара 1841. године на Три јерарха, тачно у поноћ, у Шајкашкој улици у Ковиљу, која је некада представљала погранични гарнизон – прича Снежана Татомиров. – Иако потиче из угледне официрске породице, од оца Петра и мајке Христине, не може се рећи да га је живот од почетка миловао. Посао којим се отац бавио подразумевао је његово стално одсуство, а за љубав мајке је остао ускраћен јер је она умрла пре него што је њен лик успео да се уреже у свест малишана.

Како наша саоворница напомиње, Лаза се разликује од својих вршњака, слаб је, често трапав и неспретан, немиран, несталне пажње, али зато са знацима стваралачке снаге и комплексних мисли, које исказује већ у првим школским саставима.

– Ако је судити по коментарима људи који су га познавали, истицао се нарочитим достојанством, мирноћом, луцидношћу, али и отвореношћу ума, као и спремношћу да све постави онако како је, без околишања и дволичности –објашњава Снежана. – Одрастајући уз ујака и тетку, који су га пазили као сопствено дете, Лаза је стекао нарочито образовање и упркос својој трагедији, одрастао је уживајући у благодетима богате породице, како у материјалном тако и у емотивном смислу.


„Санта Мариа дела Салуте” и на филмском платну

Дело „Санта Мариа дела Салуте“ Лаза Костић је стварао више од десет година. Песма је објављена 1909. године, а песник је умро годину дана касније. По овој љубавној причи снимљен је филм „Санта Мариа делла Салуте“, који је премијерно приказан у децембру 2016. године, да би у марту наредне, 2017. године, била приказана и истоимена серија.


Снежана даље наводи да је Лазина мајка била из угледне трговачке породице Јовановић, а отац погранични официр, па је Лаза од малена упознат са образованим сталежом, познатим и великим људима, те тежње за таквим светом гаји читав живот и не скрива да воли да буде део богатог и моћног света.

– Свршивши основну школу у Ђурђеву, отац га даље шаље на школовање у Нови Сад и Панчево, а потом долазе озбиљније школе по градовима тадашње Аустроугарске, а 1864. године дипломирао је право у Пешти – прича наша саговорница. – Само две године касније, одбранио је и докторску дисертацију на течном латинском језику, а одмах је постао професор у Српској гимназији у Новом Саду.

Фото: Dnevnik.rs

Према речима Снежане Татомиров, исте године Лаза Костић учествује у стварању политичког покрета Уједињена омладина српска, чије је гесло „Српство све и свуда“, а који је активан до 1871. године. Изабран је за бележника у Новосадском магистрату, где ради пет година, после чега почиње да се бави књижевношћу, новинарством и политиком, а 1869. године га лажно оптужују да је учествовао у убиству кнеза Михаила, због чега је и ухапшен. – Други пут је завршио у затвору због антиаустријског говора на прослави на којој је обележено пунолетство кнеза Милана, а 1873. године је изабран за посланика у Угарском сабору и био је један од најближих сарадника председника Дружине за уједињење и ослобођење Србије Светозара Милетића – објашњава Татомиров. – На Берлинском конгресу био је секретар Јована Ристића 1878. године, да би 1880. године постао секретар Српског посланства у Петрограду, али се после четири месеца вратио у Београд.

Новине „Српска независност“ уређује од 1881. године, а због притиска владе, 1884. године, сели се у Црну Гору, где постаје сарадник кнеза Николе И Петровића Његоша и уређује „Глас Црногорца“ на Цетињу. Како Снежана прича, након седам година, Костић се враћа Сомбор, где ради као управник Српске народне читаонице, која данас носи његово име.


Лаза у друштву Светозара и Змаја

– Након читавог века и годину дана од смрти Лазе Костића, 2011. године Нови Сад је нашао начин да се одужи овом великану, подигнувши му споменик у улици Модене – прича Снежана Татомиров. – Тако се Лаза Костић придружио Светозару Милетићу и Јовану Јовановићу Змају у најужем центру града. На постаменту, високом један метар, наш луцкасти Лаза лебди „међу јавом и мед сном“, чувајући Нови Сад.

Лаза Костић представљен је бронзаном фигуром високом 3 метра, која се налази на каменом постаменту. Његова фигура, у чијој руци се налази књига, рад је академског вајара Стевана Филиповића, а извајана је у ченејској ливници “Станишић”.

У сарадњи са Удружењем туристичких водича Новог Сада, лист „Дневник“ ће објављивати приче и занимљиве анегдоте о историји и архитектури града, знаменитим људима, гастрономији, као и скривеним или заборављеним пределима који красе Српску Атину.


– Своју прву песму написао је у шеснаестој години, а уредник тадашњег најпознатијег листа „Седмица“ Јован Ђорђевић, који ју је добио посредовањем Змајевог брата, одбија да је објави – наводи наша саговорница. – Премда му је још тада саветовано да се остави стихова, Лаза не одустаје и почиње марљиво да ради на преводу „Илијаде“ и „Ромеа и Јулије“, а са само двадесетак година пише „Максима Црнојевића“ и учествује на прослави Шекспирове тристогодишњице. Затим су уследила и друга дела: „Песме“, драме „Пера Сегединац“ и „Ускокова љуба“, филозофске расправе, разни преводи и рукописи. 

Фото: Dnevnik.rs

Снежана Татомиров даље наглашава да се ретко спомиње да је Костић први књижевник код нас који је превео део „Ромеа и Јулије“, затим део „Хамлета“ и „Краља Лира“, те да захваљујући њему данас имамо могућност да читамо Шекспирова дела. – Костићево културно формирање, његов песнички и драмски рад и филозофски ставови о лепоти, политици, симетрији нису настајали под утицајем  једне школе или једног писца, већ су они продукт дуготрајног образовања и непрестаног усавршавања – истиче Снежана. – Међу филозофима сматран је за једног од најбољих познавалаца српског језика, међу правницима за најбољег дијалектичара. Прво поштован и хваљен, а убрзо затим одбациван и подвргаван руглу, лебдећи веома често „између јаве и сна“, ношен на крилима заноса и често вукући своја крила за собом као Бодлеров албатрос. 

У поодмаклим годинама, како наша саговорница објашњава, Лаза се одлучује на женидбу са Јулијаном Паланачки, која га оберучке прихвата након двадесет година ишчекивања. Иако је проси 1884. године, они се не венчавају јер то њена мајка не дозвољава. Недуго потом, он одлази у Црну Гору на седам година, а 1891. године у дворцу Соколац, на пријему код породице Дунђерски, упознаје 30 година млађу Ленку Дунђерски, а између њих се одмах рађа љубав. 

– Пристао је да му њен отац Лазар постане добротвор и наредних годину дана је боравио код њих, па су се Ленка и Лаза често заједно шетали, а једном приликом она му је рекла да би могла да се уда једино за човека као што је он, али је Лаза био свестан да њена породица, због његове материјалне ситуације и разлике у годинама, то неће дозволити – објашњава Снежана. – Зато је 1892. године отишао у манастир Крушедол и написао песму „Госпођици Л. Д. у споменицу“.

Исте године Лаза постаје пријатељ са Николом Теслом у Пешти, а како наша саговорница открива, у једном писму које му је послао песник је написао да жели да га ожени Ленком. За њу је рекао: „Девојка коју сам Вам наменио може да савлада сваког женомрсца“, али Тесла то није желео. Пошто је био уверен да ће је заборавити само ако се физички удаље, Лаза се 1895. године оженио Јулијаном Паланачки и преселио се код ње у Сомбор.

– Вест о смрти његове никад непрежаљене музе и љубави Ленке Дунђерски, која је два месеца након његовог венчања умрла у Бечу од тифуса, примио је тешко – прича Татомиров. – Сахрањена је на православном гробљу у Србобрану, за шта је Лаза сазнао док је био на меденом месецу у Венецији, те се у цркви Госпе од Спаса помолио за Ленку и почео је да пише своју најлепшу песму, а од Симе Матавуља је тражио да му пошаље Петраркине песме које је посветио Лаури, као и придеве којима ју је описивао.

Остарео и уморан од непрекидних борби, доказивања, стремљења и падова, Лаза болестан одлази у Беч, а његове последње дане бележи доктор Милан Шевић, из чијих записа сазнајамо да је Костић срчано оболео, те да је последње тренутке провео у разговору са драгим и оданима људима, прича Снежана.

– Најмаркантнија личност 19. века преминула је 9. децембра 1910. године у 7 часова, а сахрањен је 12. децембра у породичној гробници Паланачких у Сомбору, где и данас почива – говори Татомиров. – Жалосно је и помињати чињеницу да је вест о смрти Лазе Костића у Новом Саду примљена готово мирно у високим круговима, те да се одбор за погреб није ни организовао како је то ред налагао. Једино његови пријатељи који су и мртвог Лазу желели да испоштују, окупили су се не би ли му одржали последњи говор.

Д. Андулајевић

EUR/RSD 117.5649
Најновије вести