Пловидба Дрином: Смарагдна лепотица

О смарагдној лепотици, која кривуда, спаја и раздваја, многи су писали и у песмама је опевали, али ништа од тога није толико упечатљиво као властити доживљај. Да, таква је Дрина, освоји вас зачас, усели се у срце и не пушта – и што више је гледате, све вам је лепша и дража.
28-1 Na Drini cuprija Foto M Jablanov
Фото: Dnevnik.rs

Путујући према горској лепотици Тари, прво нам је привукла пажњу у Сунчаној долини (поред Дрине) лепа Шотрина плажа, потом смо у близини Бајине Баште застали да видимо чудо невиђено кућицу на стени на сред Дрине, а затим смо с разних видиковаца с Таре имали прилику да видимо њен речни ток. Међутим срце нам је заиграло када смо је видели сунцем окупану испод чувене на Дрини ћуприје у Вишеграду.

Фото: Dnevnik.rs

Управо ту смо се укрцали на бродић, а капетан Новица Барац нас је возио све до ушћа Жепе. Био је леп сунчани дан касног лета и заједно са осталим путницима смо очарани гледали обале Дрине како се огледају у њеној прозирно смарагдној води. Управо због те боје називали су је и Зеленика. Гледајући њене обале сви смо се сетили Андрићевог описа: „Већим делом свога тока река Дрина протиче кроз тесне гудуре између стрмих планина или кроз дубоке кањоне окомито одсечених обала.”

Фото: Dnevnik.rs

Порекло имена Дрина

Историчар Константин Јиричек сматра да се у имену Дрине крије прасловенска основа ДЕР од које је настао глагол дерати (цепати, кидати), јер снага воде има моћ да дере стене планина и формира изглед земљишта свога тока. Међутим проф. др Ранка Куић сматра да суфикс ИНА указује да је име ове смарагдне лепотице келтског порекла, мада има и других мишљења да је турског порекла. Наиме, султан Мехмед Фатих, чији се коњ утопио у овој реци, викнуо је „Бу су дерин!”, што значи: „ова вода је дубока” и да је каснијом модификацијом настало данашње име Дрина.

Занимљиво је да је надимак краљице Викторије био Дрина, али није имао везе са нашом реком, већ са њеним крштеним именом Александрина. Међутим, име ћерке Роберта де Нира – Дрина заиста је инспирисано Дрином, а пре свега Андрићевим романом „На Дрини ћуприја“.


Дрина на овом делу тока нема ни букова ни брзака, успориле су је и укротиле хидроелектране, па делује да мирно тече према свом ушћу у Саву. Баш ту могућност користе туристи који Дрину упознају са дасака за веслање које смо срели док смо пловили. Призор нам је био помало нестваран: њих десетак пловило је на сред реке стојећи на даскама. Када су нас угледали склонили су се у страну, ми смо им махнули, а они су нам отпоздравили – како је већ ред да путници поздраве једни друге.

Фото: Dnevnik.rs

Када смо допловили до ушћа Жепе у Дрину, запахнула нас свежина, јер је Жепа и до 10 степени хладнија. Нашли смо се код места које се зове Слап. Освртали смо се желећи да видимо слапове, или макар неки водопад, али ништа од тога – ту је само једно острвце звано Трескавац иза којег је гајилиште пастрмки.


Да се не заборави

Знали смо да су обале Дрине биле поприште многих битака у бројним ратовима, али нас је све потресао призор Спомен комплекса код Старог Брода, места где је изгинуло 6.000 цивила у Другом светском рату. Академик Матија Бећковић посетивши овај комплекс изјавио је да је „Стари Брод Титаник за који нико не зна, а подављено је више људи него у Атлантском океану на броду за који цео свет зна!“

Фото: Dnevnik.rs

– О великој погибији пре свега српских цивила 1942. године у Другом светском рату тајило се после рата због братства и јединства у Југославији. Ти јадни људи су током тог пролећа само покушавали да се спасу бежећи од рата. Међутим, код места Стари Брод су их с једне стране обале дочекале усташе на чијем је челу био Јуре Францетић, а ко је њима успео да умакне није умакао Италијанима и босанским муслиманима с друге стране. Зверства су чинили над српском нејачи – пренео нам је капетан Новица Барац из Вишеграда и надовезао се – Прво је 2008. подигнут крст, а потом и црквица, а онда и Спомен комплекс, који је пројектовао архитекта Новица Мотика. Скулптуре је извајао сликар и вајар Бојан Микулић.


Надали смо се да ћемо видети и познати мост на Жепи, али, само смо могли да видимо висећи, који је заменио камени мост. Наиме, мост на Жепи чију је градњу описао Иво Андрић, премештен је узводно у село Жепа да не би био потопљен изградњом хидорелектране у Бајиној Башти.

Фото: Dnevnik.rs

Уследио је повратак у Вишеград, са заједничким осећањем преплављености лепотом – ко једном плови Дрином, увек је носи у срцу и жељно јој се враћа.

Текст и фото: Марина Јабланов - Стојановић

EUR/RSD 117.5629
Најновије вести