Како Албанија покушава да у модерно паковање смести своју медитеранску и балканску баштину

Албанија, земља прилично пуста, чува љубоморно своја стара места и традицију отоманску, налик на Охрид или Пловдив, Мостар или Ниш из доба Зоне Замфирове. А опет, рађа се страшна лепота, новоградња као у Шпанији, која довлачи стотине хиљада туриста на два мора.
20-albanija 1
Фото: Драч, фото: Приватна архива

Обично се сви Албаније сете кроз „Албанску голготу“ и гомилу несланих шала, али све до ове године. Ми смо ишли и 2016, па лане и преклане, те ме је другарица задиркивала да сам био „Боуви путовања у Албанију“, свакако први међу другарима.

Може се до тамо на два начина. На почетку смо ишли преко Скопља, Охрида и Струге, чиме се заобилази Косово, а онда са албанских планина лагано спушта и стиже до равничарског Елбасана, где доминира стадион на ком албанска репрезентација игра фудбал, али ништа посебно. Други пут је краћи и лагоднији, преко Приштине и Призрена: данас су на Мердару, административном прелазу, гужве од по четири сата, па се путник, кад види Подујево, осети спасен. Приштина је велеград, невероватно се брзо гради: у поређењу са Новим Садом и Београдом све је мултиплицирано. Овде помажу реченице на албанском, типа „Где је пут за…?“ Обично се сви насмеју са одобравањем и одговоре на српском. Желимо прво до Грачанице, а онда до Призрена да упознамо српску историју из прве руке.

Фото: Саранда, фото: Приватна архива

Грачаница село? Општина? Можда формално. Дословно је насеље срасло са Приштином, као кад се иде Футошким путем и скрене на Телеп. Тако се овде иде огромним булеваром и скрене лево и ођедном све на ћирилици. Манастир је шармантан, али много мањих димензија него у нашим мислима. Схватамо шта значи „енклава“. Ауто-путем кроз мирно Косово и некад немирне области, стижемо до царског града. Греота је не попити пиће крај реке Бистрице. Долазимо речима „Мирë дита! Добар дан!” Конобар, младић, од неке 22, смеје се: „Седи, попиј ‘Пећко пиво!’ Приметим да ниједан Албанац не зна да персира на српском. Небитно. „Пећко пиво“, поглед на мостове, шадрван, тврђаву. yамију и цркву у Старом граду. Нећемо „догодине у Призрену“, већ ове! Причали смо 90 одсто српски. Натписи у Призрену су на албанском, српском и турском, а у Грачаници само на српском. Ауто-путем сликовитог имена „Ибрахим Ругова“ улазимо у Албанију. Нити смо се ми показали људождерима, ни косовски Албанци таквима.

Следи узаврела Тирана. Све као у Приштини, само метастазирано: гужве превелике. Зида се на све стране. Албаније Енвера Хоyе више нема, нико и не жели да је се сећа, нова изгледа као Нова Детелинара. Тирана као неки мали италијански град са огромним спомеником Скендербега у центру, соцреализмом и фасцинантним дорпиносом Едија Раме, дуго градоначелника и лауреата титуле најбољег градоначелника света 2004. Остале су саднице и социјалистичке зграде фарбане у жуто, наранyасто и теракоту. Од најтмурнијег, Тирана је постала град са сјајним ноћним животом и класична балканска престоница. А онда - Драч! Он и Тирана су нешто мање од годину дана били у саставу Краљевине Србије, а Драч највећа српска лука. За годину дана је српски извоз био два милиона динара. Данас плусквамперфекат.

Фото: Средњевековни Берат, фото: Приватна архива

Драч је једно од три најважнија албанска јадранска летовалишта, са плажом дугом километрима. Песак смеђе боје, плитко море, стотине хотела и ресторана уз обалу. Цене као у Србији. Минимаркети на сваком ћошку. У једном, албанске и косовске заставе. Купујем пиво. Питам „Са кусхтон бирра?” (Колико кошта?) Диван се наставља бројевима и “хвала“, а онда ме газда, Косовар, пита, одакле сам. „Србија!“ Изненађени осмех. Драч је као Шпанија. Променада километрима дуга. Споменик пецарошу. Постоји и грчко-римски град и амфитеатар Дирахијума. Идеално, како сам чуо, за оне са децом - аниматора колико душа ишта, као и плитке воде. Идемо даље. Албанија је полупразна, свуда простор без људи, свега 2,2 милиона.

Валона је већ корак на југ, град на два мора. Арбитрарно је одређено да Јонско море почиње, а престаје Јадранско на полуострву Карабурун. Валона је град за младе и оне који се тако осећају. Велик је, има велику и лепу централну плажу, довољно плитку да не бринете за децу и булевар Лунгомаре (италијанизам), који је а ла Рио де Жанеиро. Били смо овде 2016, кад је прављен и 2019. кад је завршен. Овде су биле уyерице из времена Енвера Хоyе, и одлучено је да се све сруше и направи „Валона на води“. Како овде нема „жуте паткице“, све је решено очас посла. Сад је неколико километара најновијих зграда, са хотелима, радњама и кафићима, поред мора, људи yогирају, возе бицикле, а засађен је и „палморед“. Цене су ниже но у остатку Албаније: радњи је толико пуно да конкуренција чини своје.

Фото: Антички Бутринт, фото: Приватна архива

Седамо у пољски бар и конобар се обраћа на пољском. Буквално свака нација која долази има свој бар: у мађарском је мађарско пиво, осим албанског, у пољском пољско... У пекари „Гостивар“ питамо жену која ради: „А флисни маљедонисхт?“ (Говорите ли македонски?), а она ће нешто као „Јо, али мој муж говори!“ Долази он, који је, је л‘ те, из Гостивара, и пита „Од каде сте?“. „Од Србија!“. „Е, онда можемо и српски да причамо!“ Смеје се. Једемо албански бурек, троугласт, танак и крцкав. Препорука свима.

Па ипак, Саранда је „краљица албанског туризма“. До ње се може доћи  серпентинама које би Кларксон волео проћи у „Топ Ђиру“ или ауто-путем преко Ђирокастре. Пробали смо оба. Ђирокастра је град какав би био било који у Србији да их Срби нису срушили јер су их подсећали на османско ропство. Мостар и Охрид, па негде између. „Скендербег“ за пет евра, мед од борових иглица. Свуда сувенирнице и ресторани, моћна тврђава. Берат, „Албански Београд“ у средњем веку, „град хиљаду прозора“ под заштитом Унескоа. И онда, Саранда, „албанска Будва“. Плаже широке, шљунчане. Места свуда. Ноћни живот ври. Историје мало, али у близини је пуно: ахрелоошко налазиште према грчкој граници Бутринт је читав очувани град. Ту је и Ксамиљ, градић са тиркизном бојом воде и острвцима. Као Кариби. Православни манастир Месопотам. Мало на север, излети: Химара, грчки град, Дрми, грчко село са мало већим ценама и спектакуларне јонске плаже Ђипе, Јале, Пулебарда...

За оне који живе у прошлости, Албанија је шок јер је то земља будућности, где је све ново, а сви оптимисти. Место где новац вреди, а призори су спектакуларни. Ове године је много Срба то открило.

Жикица Милошевић

 

EUR/RSD 117.5814
Најновије вести