окоТВоко Далеке јецају звезде

Не смем да упалим телевизор, стрефиће ме попут инфаркта нека тешка вест, умиру по правилу велики уметници, мушкарци, музичари или глумци - тако каже сувопарна новинарска реч, играјмо тај танго смрти...
Aleksandar Filipović foto: Dnevnik.rs
Фото: Александар Филиповић фото: Дневник.рс

Отишао је Зоран Симљановић наш најбољи композитор филмске музике. Сећате се Флојда и „Националне класе” и песме коју је Оливер Драгојевић отпевао тада и никада више „Зашто све што је лепо има крај” - химна многих усамљених. Сетио сам се заносне Тање Бошковић и стиха „Далеке јецају звезде, мио се гаси сјај, срце ми већ дуго слути, свему ће доћи крај, играјмо тај танго смрти као некада пре, нека се све заврти, само не заборави ме”. Да писала је те стихове генијална Марина Туцаковић на Зоранову композицију.

Знао је да се запита Симке „А где је сад мој Београд'' у фантастичној интепретацији Николе Које... И где је сад мој Београд, а где си сад ти? Имао је Зоран Симљановић и таблоидних момената, па је врцкава Радмила Живковић у „Соку од шљива'' запевала „Пуче брука, пуче брука, оде драги и ниже од струка”. Као и кад су глумице хорски запевале, а Фрајле обрадиле „Ја сам жена на све спремна”. Али џаба, мало је телевизија и новинара који би знали тачно да поброје шта нам је све компоновао овај невероватан човек. Битно је да се на свим кабловским каналима промовишу само једни те исти.

Отишао је и Предраг Живковић Тозовац. РТС га је достојанствено испратио. Тоза је симбол мог детињства. Посебно када је с трубачима певао о Мађарици: „Еј, плови лађа и на лађи грађа и са лађом тудом, тудом Мађарица млада”. Каква лепа врцава песма која говори у каквим дивним мултиетничким односима сам одрастао у мојој Војводини. У мојој школи нико никада није питао ко је које националности, само смо гледали да ли нам је добра другарица или друг. Нико, никада! Јер расли смо уз песме Тозовца који је могао да пева о Јеремији, опанчићима, леду: „Лед, лед сладолед, слађа цура него мед, нећу сладолед. И тако љубио је у песми: љула га Мара крај бунара, љубио је Стану на тавану, љубио је Бранку на уранку, волела га Дара из Дрвара, љубио је Мицу удовицу и волела га Сека из Осијека. Бећарска филозофија из песмама. Тад смо и пратили свет јер су Лепа Лукић, Уснија Реџепова, Предраг Живковић Тозовац и Предраг Цуне Гојковић певали обраду чувене шведске групе Абба, песму „Мани, мани”. Ту песма је обрадио недавно преминули Војкан Борисављевић и на српском гласи „Паре, паре, бре паре”. И да се вратимо на Зорана Симљановић с почетка колумне који је написао: „Немој да бригаш живот се стара док буде људи биће и пара”. Пара као што видим има, али су усмерене на турбо фолк телевизије где се промовише неписменост, примитивизам и будалаштина. Толико имамо канала скоро двадесет по сваком оператеру, а само две телевизије су у стању да направе прилог о уметницима који су нас напустили. Брука и срамота! Љубави, моја туго...само сам слушао те стихове прелепе песме тог шерета Тозовца. И неће више бити оне чувене теме из серије „Грлом у јагоде”. И онда се питате што је водитељ РТС-а Немања Милутиновић у програму саопштио да напушта овај посао. Ова професија је постала опасна по ментално здравље...

Корона је као митраљезом покосила толике значајне уметнике, толико битне људе за нашу историју, а ми имамо времена да се свађамо са телевизором.  Зато је фантастичан онај спот „Хејт Словени, још сте живи” где Северина, Христина Поповић и Горан Богдан описују како изгледа међунационална мржња у једном супермаркету. Тако је све постало страшно да се заиста не зна коме је теже - онима који су отишли, а могли су још увек да нам измаме осмех или онима који су остали да плачу и да чекају ко је и шта је следеће у вестима.

Александар Филиповић

EUR/RSD 117.5626
Најновије вести