Срушен мит о нордијском картографу: Винланд мапа фалсификат

Половином октобра цела Америка, подједнако јужна и северна, слави Колумбов дан, у знак признања одважности ђеновљанског трговца и морепловца у служби шпанског двора, који је хотећи да пронађе краћи пут до Индије, за Европљане заправо открио Нови свет.
v
Фото: Ilustracija

Овогодишња прослава у самим Сједињеним америчким државама, указом председника Бајдена, део његове славе је трансферисао на оне који су пропатили због његовог открића, пошто је исти дан проглашен националним празником, Даном домородачких народа (Indigenous Peoples' Day) које нешто северније, у Канади још политички коректније (уколико је то могуће) називају и Првом нацијом (First nation), а добар део света још увек Индијанцима.

Слава Колумба као првог Европљанина је, додуше, почела да бледи далеко раније, још седамдесетих година прошлог века, када је на трагу викнишких сага о Гренланђанима и Ерику Црвеном, норвешка научница Хелга Инстат на северној обали Њуфаундленда 1963. пронашла остатке насеобине Викинга које се састоји од девет скромних кућа и ковачнице, чија је старост потврђена методом радиоактивног угљеника Ц14 и датована око 1000. године, што је одговарало двема сагама које су тврдиле да су викиншки пустолови Бјерн, Леијф и Ерик Црвени, путујући на запад Атлантика доспели до Винланда, мистичне земље благе климе и бујних пашњака, насељене необичним урођеницима. Свега две године након открића Инстатове, пођеднако сензационални доказ о Викинзима као првим европским проналазачима Америке је дошао са престижног Универзитета Јејл, који је публиковао Винланд мапу, запрепашћујуће тачну картографску представу западног Атлантика са америчким обалама, наводно, на уштављеној телећој кожи створену неколико деценија пре рођења Колумба. Толико тачну да је од првог дана постала сумњива као, додуше вешт, али ипак фалсификат, што је ових дана, након пола века контроверзи које је изазивала, коначно потврђено на истом Универзитету са кога је мапа Винланда и представљена јавности.

Немајући већих планетарних мистерија да реше, научници Јејла су, наиме, најмодернијом опремом анализирали мастило којим је мапа нацртана, које је додуше и раније, својим необичним круњењем, изазивало сумњу. Према речима Рејмонда Клеменса, куратора библиотеке ретких књига и манускрипта на Јејлу, у мастилу је утврђен висок ниво титанијума јединствен за мастило које је први пут произведено у 20. веку, односно 1920.-тих година, чиме је Винландска мапа коначно отишла у ропотарницу вештих кривотворина. Ако се очекивало да ће се сами Скандинавци, као потомци Викинга, узнемирити и дићи буку око ових налаза у покушају да одрже уздрману теорију о Викинзима као првим Европљанима који су крочили на континентално тле Америке, таква надања су изневерена, пошто су Норвежани, Исланђани и остали северњаци довољно далеко од Балкана на којем би због овог дошло у најмању руку до каквог царинског рата, ако већ не до пуцања и певања родољубивих песама на трговима и улицама. Њима је очигледно довољно што су им преци несумњиво потврђени као први европски колонизатори Њуфаундленда, „претсобља“ америчког континента, који су у другим  нордијским сагама тврдили да земље додуше има и даље на западу, али да су опасности превелике да би се одважили и на тај корак.


Дуга историја викиншких кривотворина

За земљу Винланд први пут се у широј јавности чуло 1898. године када је у држави Минесота, у САД, на фарми Олафа Охмана, откривен чувени "камен из Кенсингтона".

На овом камену, пронађеном у пању јасиковог дрвета и тешком 90 килограма, урезане су руне, а текст су наводно оставили Викинзи који су 1362. године кренули западно од Винланда да по налогу шведско-норвешког краља Магнуса пронађу изгубљене норвешке колонисте.

Већина истраживача слаже се да рунски запис нису оставили Викинзи и да је у питању подвала.


Сама мапа Винланда је већ својим садржајем изазвала сумње непосредно по објављивању „сензационалног открића“, обелодањеног на насловној страни Њујорк тајмса 1965.године. Док су „проналазачи“, односно научници са Јејла, чињеницу о зачуђујуће детаљном приказу Гренланда и Њуфаундленда као острвима тумачили као крунски доказ о аутентичности мапе, управо ово је био један од доказа да се ипак ради о фалсификату. Како каже Гизли Сигурдсон, професор нордијских студија на Институту „Арни Магнусон“ на Исланду, Гренланд на Винланд мапи је толико сличан Гренланду на нововеким мапама, да је било мало вероватно да се не ради о фалсификату.

- Вековима је Гренланд у картографији цртан као полуострво, а приде морепловци у та времена нису ни користили мапе, већ су се оријентисали према усменим саветима одважних претходника – рационалан је Сигурдсон, који је и очекивао овакве резултате хемијско-физичке анализе Винланд мапе, уз констатацију да иоле озбиљнији научници из сфере нордијских студија ни у једном моменту нису имали сумњу да се заправо ради о фласификату, насталом, највероватније, у покушају да се не само ниподаштава историја домородачких народа северне Америке, већ и да се докаже средњевековна присутност Европљана и на овом континенту, тврдња која је само још један камен у тврђави историјског евроцентризма.

Милић Миљеновић

EUR/RSD 117.5814
Најновије вести