ОкоТВоко: Хумористички поглед на српску историју

У почетку критика и није баш добро примила серију Александар од Југославије, али временом су се Шотра и екипа уиграли.
aleksandar filipovic
Фото: Dnevnik.rs

Много тога смо могли да научимо из ове серије, али и да се подсетимо. Да је увек у српско-хрватским односима било напето, од самог настајања Краљевине Срба Хрвата и Словенаца. Да пуцњава и вређање по скуштини имају своју традицију која вуче још од двадесетих година прошлог века.  Да је у последњих стотинак година све било јако турбулентно, крваво и трагично. И да смо имали само 45 мирних година под Јосипом Брозом Титом.

Још увек не постоји телевизијски консензус у некадашњој СФРЈ о томе ко је био Јосип Броз, али то не значи да не треба снимати серије о Маршалу. Сматрам да се дружио са светским фацама. Да је пио виски на снимању Сутјеске са Елизабет Тејлор и Ричард Бартоном. Да су му певали сви певачи од Чоле до Ђолета Балашевића. Да је волео певачице од Усније до Неде. Да је био и познавалац Опере, понајвише због Гертруде Мунитић.

Са нестрпљењем очекујем серију „Јованка Броз и тајне службе”. Сличност Снежане Савић и Јованке Броз је фасцинантна. То само потврђује моју тезу да су до две најдостојанственије жене које су се појавиле на нашој јавној сцени. И даље ме мучи дилема да ли је улога Мирјана Марковић карикирана у серији „Породица”. Да ли је баш она било тако патетична како су хтели да је представе. Сумњам. Власт је трајала дуго. А никад не потцењујем онога који је толико дуго владао јер мора да има неку врсту политичке социјалне интелигенције и добру дозу макијавелизма. Сетим се само примера Војислава Коштунице и Бориса Тадића. Да ли ће они бити инспирација за неку серију, кад је наше историјског сећање на њих такво као да никад нису ни били председници ове државе? Историјска дистанца је права ствар. И мора да прође неко време. У томе је и био у праву Владимир Дедјер када је писао о тајним документима који су нађени у веш машини у Ужичкој 15. Наравно да Јованка Броз није прала веш. Али се прало нешто друго. Највише историја. Фали нам више историје на нашим многобројним каналима. Посебно нам фали ове новије. Од које морамо много тога а научимо.

У току је снимање серије „У Загрљају црне руке”.  Аутори кажу насмејаће се и историји и нама самима. Серија прати хармоничну историју Србије на преласку из 19. у 20. век, из угла Танасија К. Абаџића, краљевог ађутанта, који се, наводе аутори, на тој функцији нашао не својом кривицом. У фокусу серије су „уобичајене ствари: атентати, абдикације, дворске интриге, државни удари, прогони политичких противника, али и страствене љубави и бракови заклети на верност док их смрт не растави....или прељуба, додаје се. Другим речима, бави се свакодневицом тадашње политичке сцене и двора Обреновића. Кажу аутори дошао је тренутак да се као Енглези зезамо са својом историјом. Па богами тешко да је ствар за зезање ако се сетимо како је прошла краљица Драга Машин.

Сматрам да је јако рано да се зезамо на рачун своје историје, јер код нас је бар на телевизијама, директни пренос стварности.  Ако се сетимо распада Југославије, хиперинфлације, бомбардовања, убиства премијера и свега што је уследило мислим да је рано за било какав хумор. Један историчар је са правом написао да Балкан производи више историје него што може да свари, зато и мислим да немамо довољно правих серија које ће нас опоменути шта нам се све десило и шта још све треба да нам се деси.

Да парафразирам Николу Пашића „Спаса нам нема” али пропасти не можемо. Можемо само да будем депресивни јер нам је запао баш овај судбински распоред звезда - на ретро Меркур и помрачење у Близанцима.

Александар Филиповић

Nenad Adamov
20.06.2021 • 22:12
Kod nas istorija je kao zid na kome pišu koga sad volimo a prekreče one koje sad ne volimo.
EUR/RSD 117.5668
Најновије вести