Нинине мустре: Ризница

Окружење је све бучније.
Nina Martinovic Armbruster
Фото: Dnevnik.rs

Шкрипа, јека, повици, псовке, сирене, нервоза и бес нападају са улица, из комшилука и са ТВ екана. Дође тако време када желим да се одвојим од тога свега, да се мало ушушкам и на миру и у тишини опустим. Знам једно одлично место, за мене је најбоље. То место сам ја. Повучем се у себе и решена ствар. Ех, кад би било тако лако. А у ствари јесте. Лако је. Природа помаже. Када сам у природи, лакше се повучем у себе, опустим се и уживам.

Повлачење у себе за свакога има другачији смисао. Некоме се допада да буде сам са својим мислима и то му ствара осећај пријатности, а некоме другоме су мисли толико напете, мрачне, забринуте и хаотичне, да му не пада на памет да само са њима остане. Тај онда повлачење у себе претвара у неку активност која ће му држати пажњу. Игра игрицу, гледа утакмицу, слуша музику, гледа разне туторијале које неће користити, али важно је да га не опседају оне сталне, увек исте или сличне мисли које га оптерећују.

Мени је најбоље када никаквих мисли нема. Сама са својом тишином, чак и оном унутрашњом. То се на жалост ретко догађа, јер стално нешто себи у мислима говорим. Примећујем ја тај такозвани унутрашњи дијалог, али не умем баш лако да га зуздам. То тече, то плови, то се развија и разбуктава, само се нижу мисли једне за другом, те су лепе, те су ружне, али не престају да долазе и за собом као да повлаче нове и нове.

А онда ми се догоди да погледам у златно наранџасту светлост Сунца на заласку. У том тренутку, буквално се све заустави. Доживљавам то као неки бљесак лепоте који ме затекне неспремну, изненади ме и остави ме без речи. Чак и оне унутрашње. Стану сва та брбљања која се непрекидно одвијају у глави. Све се заустави. И онда продишем, буквално продишем. Дубоко удахнем и постанем свесна радости коју изазива тај удах, радости коју изазива та лепота тренутка и радости што сам ту где јесам, што живим и што могу да се радујем. А најлепше од свега је што нема тог унутрашњег брбљања. Само чисто уживање у тренутку.

Људи моји, какво је то пуњење батерија! После тих неколико тренутака, јер ни не знам колико то временски заправо потраје, осећам се препорођено. Моћан је то осећај, када знаш да можеш сам себи да помогнеш, да се издигнеш из нечега што мислиш да не умеш да контролишеш, и онда да се вратиш у свакодневицу бистрије главе, бољег расположења и оснажен за нове изазове.

Постоји она једна лепа беседа која каже да брод не потоне због воде која се налази око њега, него само због воде која уђе у њега. Ових је дана важније него икада не дозволити тој води која је око нас, да продре унутра и да нас потопи. Јесте окружење све бучније, све је непријатније, али су и природне лепоте још увек величаствене. Од природних појава још увек застаје дах, а и бучне мисли и отвара се простор за сагледавање живота. Не пропуштам прилику да одем у природу, или бар да често погледам кроз прозор. У потрази за одговорима на животна питања о томе ко сам и зашто сам ту где јесам, ту су ризнице мудрости.

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com

EUR/RSD 117.5361
Најновије вести