Нинине мустре: Исправљање

Какво је то било изненађење када сам недавно ухватила себе како се осећам као да сам села у неки времеплов и вратила се у далеку прошлост.
nina martinovic armbruster
Фото: Dnevnik.rs

Окидач за цео доживљај је био контакт са одавно изгубљеном пријатељицом из младости. Заправо то и није био контакт него поздрав преко неке треће особе, али у мени се укључило неко чудно осећање за које нисам имала објашњење, али будући да је било непријатно, тражило је да се мало преиспитам и откријем шта ми поручује.

Након целог дана неке необјашњиве нелагодности коју бих осетила сваки пут када бих помислила на ту пријатељицу, а била ми је у мислима цео дан, одлучила сам да се повучем мало дубље у себе и потражим одговоре на нека питања. Зашто се осећам тако како се осећам? И како се ја то уопште осећам? Шта је то? Након краћег времена свесног лаганог дисања и постављања питања, појавио се одговор: кривица. Као по правилу, и овога пута, прво ми је то звучало као бесмислица. Нико ту није крив што се пријатељство прекинуло. Путеви су се раздвојили и живот је текао даље. Једино се након више деценија када се десио један сусрет показало да више немамо ону комуникацију коју смо некада имале. Она и даље живи по свом уверењу веома несрећан живот, а ја и даље по свом уверењу живим један срећан живот. Једино што сам овога пута имала гомилу предлога како би и њен живот могао да добије један преокрет, па да и она буде срећнија. У неком тренутку ми се чинило чак и да сам допрла до ње, али заправо се само потврдило да немамо ми шта другоме да помажемо ако не тражи помоћ. И ту ми је синуло. Да, ја сам увек осећала кривицу у њеном друштву. Иако смо обе имале сличну животну причу из детињства, ја сам своју прихватала и трудила се да је разумем, да оправдам поступке људи из свог окружења, да не будем огорчена и несрећна, а код ње је све било обрнуто. Она је непрекидно говорила о томе колико је несрећна. Сви су били криви. Сви. И ја сам се у њеном друштву осећала кривом, немоћном да јој помогнем да буде срећна. Чак сам се и тог дана питала шта сам јој то скривила, па не жели лично да ми се јави? И добила сам одговор. Тај осећај кривице није био заснован на неком конкретном разлогу. То је била прилика да једна стара, научена и прихваћена мустра понашања изађе на видело, да је приметим и да је на тај начин интегришем. Да је признам, а не да је избришем, јер то јесте део моје личности, како ћу део себе избрисати? Али сада када тај део себе јасно препознајем, више нећу дозволити да ме кињи, тишти и мучи. Живим најбоље што умем. И даље учим. Нема кривице.

Захвална сам свему у свом животу што ме је довело до овог тренутка у којем сам сада. Све недаће, као и лепи тренуци, сви људи и догађаји, сви су послужили да мало боље упознам себе, да научим да препознајем старе обрасце понашања, али да не упадам поново у њих, да их посматрам, али да се не примам. Најзад себи дајем дозволу да будем срећна без осећаја кривице што други нису, али ту сам за њих ако икада истински пожеле да буду.

Нина Мартиновић Армбрустер

EUR/RSD 117.5849
Најновије вести