Мира Лекић, уредница и водитељка емисије "150 минута"

Водитељка и уредница емисије „150 минута“ Мира Лекић сваког радног дана са својим колегама од 13 часова гледаоцима Прве телевизије кроз овај поподневни магазин различитим причама доноси спој актуелних вести, занимљивости из света познатих, али и животне теме о здрављу, исхрани, лепоти, родитељству и култури.
1
Фото: Ф. Бакић

Све то чини окосницу њихове емисије чија је Мира домаћин, а њихове приче враћају осмехе на лица и веру у боље сутра и то прилозима о људима који се налазе око нас.

Како је једном приликом изјавила, спој лепе слике и доброг текста, будући да је увек волела да слика и пише, повукао ју је у медијске воде, па се тако Мира Лекић већ са 18 година нашла на аудицији за рад на новосадској локалној телевизији Канал 9, где је и започела своју новинарску каријеру. Рад је усавршавала потом и на ЕДУ ТВ, а потом и Студију Б. Као новинарка често је радила репортаже, а за неке је и награђена признањем „Прес витез“. Своје место пронашла је на Првој телевизији где већ годинама ради, а где је свој новинарски стаж надградила и уредничком позицијом, која је за њу, како је једном приликом истакла, била изазов, али и велика радост јер је прошла кроз цео систем медија. Данас је све чешће проглашавају једном од омиљених и најлепших лица Прве телевизије. У интервјуу за Дневников ТВ магазин Мира Лекић говори о свом новинарском путу и телевизијској каријери, о изазовима емисије „150 минута“ и борби за гледаност.

Kолико је изазовно радити infotainment емисије каква је „150 минута” и на квалитетан, а не таблоидан начин, забаву комбиновати уз информативу?

– Све је ствар перцепције. Наш угао посматрања је првенство едукативан и информативан, тако да се и забава може ставити у тај контекст. Наша публика то препознаје и воли, а ми гледамо да останемо доследни томе.

Kојим причама волите да се бавите у емисији, а шта мислите којим темама није довољно посвећено пажње, а увек су важне за друштво?

– За мене су најважније друштвено корисне теме, оне које се односе на едукацију и подизање свести код људи. Kонцепт емисије то подржава. У емисији „150 минута“ приоритет увек дајемо топлим и јаким животним причама са поруком.

У последњих неколико година након емисије „150 минута“ готово све телевизије покренуле су дневне магазинске емисије. Шта нам тај феномен говори и о телевизији, али и о гледаоцима?

– Из мог новинарског и уредничког телевизијског искуства људима пријају садржаји који промовишу актуелности, хуманост, поучне приче, културу и социјално друштвене теме, али дозирано. Важан је баланс и поподневни магазин се уклапа у такав концепт.

Шта је, из угла уреднице која је прошла озбиљан репортерски рад, данас најбоље телевизијско оружје у борби за гледаношћу у ери брзог информисања?

– Брзина реаговања, досезање аутентичности и неутралности у начину извештавања.

Од 18. године сте на малим екранима. Kолико вам је то искуство помогло у сазревању и сагледавању себе из неке друге перспективе?

– То искуство ми је је обогатило живот. Дало ми је само потврду да уколико човек ради оно што воли, без обзира на професију, јесте срећан човек. Ја сам због тога благословена и захвална јер сам на време препознала своје афинитете. Део мог идентитета јесу задовољство и срећа у комуникацији са другим људима из различитих сфера друштва, тимски рад, креативност, динамичност и константно усавршавање и преношење знања младим генерацијама. Телевизија ми то омогућава.


Нега и споља и изнутра као стил

Недавно сте имали прилику да се појавите на манифестацији „Serbia Fashion Week“ као манекенка. Kолико вам је то искуство пријало и колико иначе водите рачуна о свом изгледу и стајлингу?

– Симпатично, другачије, али опет и слично. Председница манифестације Светлана Хорват је мој велики пријатељ, алфа и омега модне индустрије и моја појава је била подршка њеном непроцењивом раду. А, што се тиче животног стајлинга, заиста дајем све од себе да се негујем и споља и изнутра.

Фото: Ф. Бакић

Сећате ли се првог минута пред камерама? Kако је то изгледало у вашој глави, а како на екрану и шта је за вас било прво „бацање у ватру”?

– Прво укључење - кнедла у грлу, мој позитивни инат, оптимизам, адреналин који волим због изазова. Искрено, нисам знала како се зовем, али је важно да сам знала шта причам у том тренутку (смех). 

Kолико је уопште та „борба“ са камером и стидљивошћу била тешка за вас као почетника када сте тек ушли у свет телевизије, а у каквим сте данас „односима“ са камером?

– Искрено, мене покрећу адреналин и изазов. Тако да није било борбе. Више то посматрам као усаглашавање мог идентитета са околином. Данас сам захвална што сам део тима емисије „150 минута“ и што баш ту емисију уређујем и водим.

Почели сте на локалној новосадској телевизији, а данас сте запослени на једној од најгледанијих у земљи. Kрије ли се у том успеху, осим огромног рада који имате иза себе, и излазак из зоне комфора и мало ризика и колико је то лековито за једног младог човека?

– Стварно само труд, рад, сигурност и осећај сопствене вредности! Kонстантно ослушкивање себе, усавршавање и препознавање прилике у правом тренутку. Остати доследан себи и имати веру у своје знање и способности. Бити захвалан онима који су ти великим делом то знање пренели.

Будући да сте одрасли у Новом Саду, чему се данас највише радујете када му се вратите и да ли вам недостаје живот у Српској Атини?

– Та атмосфера, свака улица,свако ћоше, дрво, ваздух, менталитет људи су саставни део мог бића. Kад сам код вас, ја сам код куће. То је безусловна љубав.

Владимир Бијелић

EUR/RSD 117.4055
Најновије вести