Ана Милеуснић, ауторка “Параболе”: Независност је скупа, али чува образ

НОВИ САД: Занимљива комбинација манекенског мејнстрим стаса и новинарских тема и гостију који вијугају алтернативним меандрима, привлачи пажњу сваког ко је барем једном погледао емисију новинарке Ане Милеуснић „Парабола” која се емитује на ТВ Мост.
m
Фото: Privatna arhiva

Таква је и њена каријера, од писања за Политику, а потом за Курир до разговора са представницима различитих политичких и верских опредељења.

Ана Милеуснић је новинарка која отварајући питања која њу фасцинирају, одговара и на питања бројних читалац и гледалаца о разним актуелним друштвеним, економским и политичким темама, али и теоријама завера и манипулацијама правих владара света.

Све је више медија али се чини да на њима круже увек исти гости, ипак у вашој ауторској емисији „Парабола“ гостују људи за које би се могло рећи да су алтернативни део нашег друштва, који ретко виђамо на јавним сервисима. Како их проналазите, чиме се водите у одабиру гостију и тема?

- Првенствено ми је битно да ми је саговорник неко ко има шта да каже. Такође, мора бити и интресантан јавности и иза себе мора имати резултате рада у областима којима се бави. Емисија јесте моја, ауторска, али никада госте не бирам по свом афинитету, јер не субјективизујем посао којим се, већ више од две деценије бавим. Наравно да ми је част када у емисију дође неко ко је за јавност значајан, а дуго га није било у медијима. Када у мору осталих, сличних емисија, издвоји мој ауторски формат и поклони му поверење.

Евидентно је да се добро спремате за емисије, али да ли постоје информације или реакције саговорника које вас ипак изненаде?

Десило се једном да сам једноставно превидела речи саговорника који је вређао своје политичке неистомишљенике, као и да сам ушла у полемику са гостом, који је био упоран да докаже како је једини у праву.

Будући да неретко имате контроверзне саговорнике, постоји ли тема или особа са којом се не бисте упуштали у разговор?

- Не постоји саговорник са којим не могу да разговарам. Увек се нађе модус, било да се нека питања прескоче или теме заобиђу... Немам обичај да зовем госте који су рецимо шовинисти, нескривени мрзитељи Србије и слично. Имам одговорност према публици и не смем дозволити да моје ауторско и телевизијско гостопримство било ко на било који начин злоупотреби.

Писали сте за „Политику“ и за „Курир“, новине које су и за читаоце велика супротност. Шта је за професионалца попут вас оно добро и лоше у оба медија?

- Част ми је што сам у делу новинарске каријере била и део најстаријег дневног листа у Србији и једног од најстаријих дневних новина на Балкану. О „Политици“ данас може да се много тога мисли и говори, али је „Политика“ заиста сведок једног века и државе која је мењала називе и пролазила кроз буре историје. А што се „Курира“ тиче, па таблоиди су легитиман новинарски жанр. Добро је то што могу да открију афере, да оголе јавне личности, а и стил писања је лежернији. Уосталом и Џеф Пулицер, по коме најцењенија светска новинарска награда и добила име, био је оснивач таблоидног новинарства. У „Куриру“ влада принцип тзв. обрнуте пирамиде. Генерално, у таблоидима је вест да је човек спљескао слона, а не слон човека.

Може ли новинар који се бави истраживачким новинарством да прође без тужби и претњи?

- Не може, наравно. Више пута сам тужена, али уколико имате релевантне и истините доказе за то о чему пишете, на суду нећете изгубити. Што се тиче претњи, оне су нажалост, у земљи Србији постале саставни део посла. Све то узрокује стрес, али новинарство је генерално стресан посао. Овај позив је био мој избор и њиме сам прихватила и његове добре и лоше стране.


Нормалан живот могућ уз лакше теме

Колико је ваше занимање утицало на ваш начин живота и да ли је новинарство заиста дивна професија ако се напусти на време?

- Лепо речено. Новинарство ми је свакако битно утицало на живот. Новинар не ради од девет до пет и када му истекне радно време, више не размишља о послу, попут других професија. Новинар сте 24 часа дневно. И када имате слободан дан или сте на годишњем одмору, ви ћете увек реаговати ако дођете до важне информације или будете сведок значајног догађаја. За жене новинаре које би да воде „нормалан“ живот, са мање стреса, да заснују породицу, било би најбоље да се после своје 30-е године пребаце на „лакше“ теме, попут културе, спорта, „лајфстајла“, али с друге стране, за право и професионално бављење „горућим“ политичким и другим, животним темама, потребно је и знање и искуство… тешко је пронаћи баланс између та два начина бављења новинарством... и животом...


Фото: Privatna arhiva

Имали сте прилику да разговарате са старим „вуковима“ новинарства попут Тирнанића, Тијанића... постоје ли данас ауторитети од којих се зазире?

- Не постоје.

Живимо у времену великих подела, политичких, друштвених, социјалних... Може ли независан мислилац, али и несврстан новинар да опстане у времену кад се бирају стране за велику „утакмицу“, односно „битку између две ватре“?

- Није питање може ли се опстати већ како, јер се опстати мора. Бити независан данас готово да је немогуће, јер сви од нечега или некога зависимо. Ипак, ако желимо да у свом послу будемо професионални, морамо послушати свој унутрашњи глас и истину, своју људску и новинарску савест, која нас најбоље може упутити у то како да поступимо и шта и како да чинимо. Некад се та независност скупо плаћа, али чува људски образ, а то је нешто што нема цену.

С. Милановић

 

EUR/RSD 117.5814
Најновије вести