„Суботичка сецесија“ у позоришту Деже Костолањи: Без задршке и запршке

СУБОТИЦА: Сецесија међународни је уметнички стил у ликовној уметности, архитектури, примењеној и другим уметностима, који обухвата раздобље од 1890. до 1910. године. Као реакција на академску уметност из 19. века, инспирисан је природним облицима и структурама — не само код цветова и биљака и сл, него свим закривљеним линијама, каже популарна Википедија, онлајн енциклопедија слободног (бесплатног) садржаја, доступног свима, како да га читају тако и да га уређују.
d
Фото: E. Molnar

Википедија је креирана у просветитељском духу, обезбеђујући знање и његово дељење, без монопола, манипулација и – карактеристично за данашњу културу – стицања профита. На нешто такво у Позоришту „Деже Костолањи“ у Суботици позива и представа „Суботичка сецесија“ Златка Паковића.

Представа структурирана у три чина, драматуршки и поетски разноврсна, почиње игроказом глумаца на тему препознатљиве карактеристике Суботице – сецесионистичком архитектуром, одлично очуваном и репрезентном у центру града. Глумац који почиње причу о томе говори све време насмејан, са кловновским, црвеним носом. Када прича почне да се преокреће у правцу тога да Суботица поред градске куће, Мекдоналдса, железничке станице, има и синагогу у том стилу, али да је имала и гето, а на сцену излази трудна опатица, „сецесионистичка игра“ се заоштрава у правцу критике друштва које је, што би рекла народна мудрост – споља гладац, изнутра јадац. У овом делу се „интонирају“ и по(р)уке о томе да су лопови они који оснивају, а не они који пљачкају банке (Брехт), а следи и песма „Прво су дошли...“ која се приписује пастору Мартину Нимелеру о ћутању и нереаговању интелектуалаца на успон нациста.

Други чин представља причу једног суботичког писца чија је мајка завршила у гету, сведочећи дивљање фашизма. У овом делу представа поприма облик готово луткарски обликоване игре. Глумци сада носе маске у облику целих глава, а реални ликови на првом месту остају писац у улози наратора и његова мајка која преживљава страхоте Холокауста.

У међучину и публика је увучена у игру, такорећи инструментализована, у сцени која парафразира извођење композиције Џона Кејџа.

Трећи чин почиње изласком, или како је то названо у представи, Другим Христовим доласком. Након симболички и визуелно ефектних сцена, глумци расправљају о томе да ли је то прави начин како представити божанство, а затим и о томе како представити плес или Чехова. Како и шта театар представља, уопште. Овај филозофски драматуршки наратив је такорећи свеприсутан, иманентан представи „Суботичка сецесија“ Златка Паковића. Почевши од тумачења сецесије као уметничког преврата, давања слободе облицима природе и духа, усред онога што ће уследити као њихов највећи пораз у облицима фашизма и капитализма, па до тематизовања и интерпретације тема и идеја које превазилазе, трансцендирају људско искуство, кроз уметничка и религијска питања. Човек се у њима посматра као најлабилнија структура, способна и за највиша, херојска, али и најнижа, кукавичка дела. Способан за трпљење, и поред фантастичне могућности за креацију, активан однос спрам свог окружења, борбу добром против зла, ако прихватимо ту класичну поделу.

Габор Месарош, Тимеа Филеп, Борис Кучов, Андреа Веребеш, Давид Бубош, сада већ устаљени глумачки ансамбл Позоришта „Деже Костолањи“ у Суботици, у представи „Суботичка сецесија“ појачан и знаменитом гошћом Каталин Ладик, што је прави куриозитет и посластица за све љубитеље уметности, поново игра заиста сјајно и посвећено, без грешке и задршке. Мада, и без запршке.

Композитор Силард Мезеи поново је направио мало чудо од музике за сонгове који су и музички и драматуршки понајбољи део представе. Визуелни угођај костимографкиње и сценографкиње Даниеле Мамужић такође је нешто што плени пажњу. Невоља представе у целини је да она баш и не улива поверење да оно о чему говори заиста ангажује емотивне и интелектуалне потенцијале у публици. И поред финог ткања, преплитања реалности и уметности, једног новог погледа на феномен сецесије, његово измештање у чудновати, рекло би се и контекст чудовишности, не само Суботице, представа Златка Паковића делује дидактички и пада у замку управо онога о чему говори – проблема репрезентације. Ми чујемо глумце шта говоре, видимо шта играју, али питамо се да ли би то могло баш да се назове и неким великим превратом или откровењем, како је (само) наговештено!?

Игор Бурић

EUR/RSD 117.5782
Најновије вести