Интервју, Миа Кнежевић, редитељка: Нисмо решили питање филозофије живљења

У Народном позоришту “Тоша Јовановић” у Зрењанину ових дана Новосађанка Миа Кнежевић режира представу “Наш град” Торнтона Вајлдера, која би за нешто више од месец дана требало да буде премијерно изведена.
Приватна архива/Миа Кнежевић
Фото: Приватна архива/Миа Кнежевић

Након режије представе ”Она” 2014, Миа Кнежевић је поново у зрењанинском позоришту, овог пута на окупу са глумцима Јованом Торачким, Наташом Илин, Миланом Колаком, Наташом Луковић, Мирком Пантелићем, Јеленом Шнеблић Живковић, Миом Радовановић, Иваном Ђорђевићем, Дејаном Карлечиком, Стефаном Јуанином, и Милошем Војновићем.

- Десеторо глумаца је у ансамблу, седам мушкараца и три жене - сразмерно степену бављења женском судбином у светској драми - каже Миа Кнежевић за наш лист. - Но, у адаптацији је извучен тематски план положаја жена, па смо незавидан положај искористили да повежемо са данашњим борбама за друштвену позицију које су одмакле у односу на период у којем је смештена радња текста, али кад се све зброји и одузме - и не превише.

Скоро један век је прошао од како је писан овај комад, у чијем фокусу је један град и људи који га чине, и стварају његов дух. Хоћемо ли се ми данас препознавати у њиховим поступцима, речима, делима? Имамо ли заједничких мука и недоумица? Или ми данас готово сваког дана доживљавамо и преживљавамо неке тешке промене услова живота у градовима, које у темељима мењају цивилизацијске навике и тековине, па нам прошлост изгледа идилично?

– Без обзира на цивилизацијске тековине и прогресивне промене које у највећој мери данас производе технологија и медицина, друштво та достигнућа доста тешко прати. Не сустижемо их баш у разумевању, па онда селективно прихватамо погодности које нам се пружају, али неке ствари одбијамо да прихватамо. Па тако наизглед живимо модерно, али духом често припадамо социјалним нормативима и културолошким матрицама са почетка прошлог века (који је, узгред речено, такође по неким изумима и хуманистичким променама био модеран). У драматизацији Ђорђа Петровића, ову причу не причају становници Гроверс Корнерса, него наши савременици - глумци Народног позоришта у Зрењанину. Рекреирањем на сцени догађаја из прошлости, добијамо тренутке садашњости, и сведочимо понављању историје.

Глобална криза у којој смо се задесили у последњих годину дана је, између осталог, показала како нисмо решили питање неке дубље филозофије живљења. Имамо решене приступе стварима - ово радим овако, а оно онако - али да ли је то довољно да се живот испуни смислом? Ова представа ће се бавити тим трагањем за смислом. Враћамо се у сећањима у догађаје, и када их се присећамо, делује да смо тад били присутнији у њима, него што можда заиста јесмо.

У својим представама бавили сте се и трагичним реалним догађајима, и логорским темама...Шта вас је у овом комаду заинтригирало и привукло да га поставите на сцену?

– Сам двадесети век би требало да је срушио идеолошка бојења стварности, па смо сад пред новим изазовом, да као индивидуе, бар привидно слободни, успостављамо стварност не као пуко наслеђе, већ као нешто што зависи од нас самих. Колико је друштво заиста напредовало, и да ли појединац може да достигне неку индивидуацију, то је оно што мене у сарадњи са ауторским тимом, а сада већ и глумачким ансамблом, интересује да испитамо поставком овог текста. Трагамо за тренутком присутности у животу, уместо да опслужујемо сећања и ствари које смо себи задали у прошлости. Да ли је могуће бити истински ту?

Када кажемо мали људи, шта мислимо о њима? Где их смештамо у вредносном низу друштвене лествице? Колико они креирају друштвени амбијент? Какву амбицију имају? Да ли су способни и вољни да учествују у прогресу?

– Иако ласкамо себи да смо нешто свеснији од претходника, мислим да тај чувени “мали човек” чучи у свакоме, или јесте свако од нас. Нема то везе ни са статусом нити нивоом образовања. То је питање устројства света. Да би се друштво померило, и да би се човек променио, потребно је да се стекну околности и тренутак, потом да га појединац (или група) препозна, и да својим безобразлуком и критичким односом према стварности, искорачи из очекиваног сценарија. Како препознати да ли је нешто права аутентична човекова одлука и жеља, или је по неком аутоматизму, или из страха донета - то је питање које већина младих људи у овом друштву проживљава.

Јесу ли људске слабости захвалнији материјал за редитеља?

– Ако се на сцени или у кадру не бавимо људским слабостима - у одређеним друштвеним околностима, онда не знамо зашто бисмо уопште нешто гледали. Шта нас брига да гледамо кад је некоме добро, занима нас да се идентификујемо са муком лика, и да се ујединимо у темама које нас арче.

То што се лик у драми понаша позитивно и улепшава своју појаву лакоћом у комуникацији, уопште не значи да нема унутрашњу фрку. Напротив, вешто је скрива, па смо интригирани. Тако је са светом овог комада - ликови као да располажу “неподношљивом лакоћом”, међутим, свако носи свој унутрашњи сукоб.

Овај комад је био постављен у Позоришту младих, у режији Никите Миливојевића, и та представа је, вођена редитељском имагинацијом, пронашла неки свој пут да опише живот тог града. Шта по вама треба истаћи у овом комаду? Којим изражајним средствима можете то да постигнете?

– Прва два чина постављамо из данашњег угла, савременим сценским средствима, а трећи чин је одлазак у идеализовану слику прошлости, у поетизовану реалност. Ипак, и поред свих раскринкавања илузија, магију је могуће стварати и у животу и на сцени.

Чини се да је вама увек најбитнија идеја комада, односно представе коју радите, а њу је заправо најтеже сценским средствима истаћи, а не учинити је тенденциозном, сувише транспарентном, па чак и одбојном, ако се претера. Како наћи праву меру у томе, и како наћи начин да се она искаже на сцени, у представи?

– Мислим да је у питању обострана игра поверења између публике (а и критике) и нас са “ове стране рампе” и да у том односу испитујемо степен друштвеног и естетског разумевања стварности, трудећи се да се сложимо око тога да ли је то што је на сцени приказано наша реалност. Не нужно лична гледаочева, него да ли му је препознатљива, да ли је веродостојно да је нечија. Да кроз безвремено искуство увиђамо где нам то, као људима од крви и меса, упорно запиње, у чему нисмо баш добри, а у чему јесмо, или би могли да будемо баш цареви и царице. 

Н. Пејчић

EUR/RSD 117.5754
Најновије вести