Радост (и стратегија) читања: Андрић није писао као Мураками

Пре деценију, деценију и по, почеле су велике, узбуђујуће али и алармантне приче о ишчезнућу класичних папирних новина.
knjiga
Фото: pixabay.com

Хеј, казивали су “упућени”, па оно о чему новине пишу је прошлост! А заправо баш та врста кратког сећања нам очигледно прија, када га поставимо у однос према реалном времену електронских издања: новине, дакле, нису ишчезле, и поред претњи агресивних новинских портала. Ових дана, док још увек траје огромни сајам књига у Београду, можемо да се уверимо да су још страшнија упозорења, која су почела такође годинама раније, о ишчезнућу  (папирне) књиге, потпуно апсурдна. Електронске књиге, е-читачи итд, какве то везе има с класичном књигом и нама, читаоцима? Изгледа, засад, скоро па никакве!

(Није случајно да је овај текст отворен проблематиком новина, а не књиге: у филмовима, на пример, јунаци обично читају новине – оне су шарене, велике, шуштаве и визуелно су много занимљивије од књига. Уосталом, кад неко чита књиге, мисле обични гледаоци, је л се он то прави важан?)

Чињеница је да и даље волимо да драге књиге имамо послагане на нашим полицама – нисмо ли сви сакупљачи и колекционари? – јер је виртуелна библиотека, по природи ствари, недовољно интензивна и не пружа истински осећај обиља и поседовања. С дуге стране, виртуелна библиотека је згодна због минимума простора који заузима, а истовремено пружа неисцрпне капацитете рукописа које може примити-носити. Што се тиче угођаја и квалитета читања, не живимо у изолованим собама па, уколико нисмо Хајди или Хајдин деда, да легнемо на неко високо пољанче, да бисмо елиминисали чак и цвркут птичица, увек можемо очекивати да нас из пажљивог читања прене повик или позив брачног партнера, комшије (пожар, кафа је готова, иди баци ђубре)... Па, дакле и читање (праве) књиге може бити прекинуто, баш као што читање на електронском читачу прекидају позиви мобилног или изненадни упади рекламождера.


Фетиш је читање, а не (папирна) књига

“Старинска” (папирна) књига/текст као врхунски квалитет подразумева опцију тзв. помног читања, што би, отприлике, подразумевало да је детаљна и прецизна пажња читаоца усмерена на реторику, стил, избор језика, испитивање лингвистичких техника у тексту...

Дигитално читање, с друге стране, обично подразумева брзо читање и (тек) спорадично узорковање. Наравно, није све тако коначно; хиперчитање на претраживачима оставља могућност за филтрирање по кључним речима, летимично читање фрагментирањем, отварање “прозора” за минуциозну анализу. Дакле, на крају, важан је резултат, јер фетиш је Читање, а не сама форма Књиге.


Језик је је средство којим преносимо поруку (причу, вредност, знање...) а тај језик може да буде било које знаковно писмо, од гестуалног говора за глувонеме, преко свих осталих, па до енглеског, који се води као најрапрострањенији; важно да је порука, тј. знање доступно Другима. Глобализација, као актуелни феномен, уопште није претња за добру књижевност, јер хамбургер је могуће направити једнак у сваком кутку планете, али глобализација писаца није могућа: Андрић није писао као Мураками, нити Остер пише као Црњански, и читаоци, без обзира на знање, искуство или способности, без обзира на начин читања, вредну књигу не могу доживети као серијски, глобални производ.

Ђорђе Писарев

EUR/RSD 117.3909
Најновије вести