Врт детињства: Леа и ја

Почела сам опет да се играм. Читам неке часописе (добро, више их само листам и гледам фотографије) о уређивању куће/стана, терасе, дворишта... и сад, након више од две године, кад су се они добрано нагомилали, кренула сам да их сецкам.
с
Фото: А. Радловачки, Српски Итебеј 2010.

Поново гледам шта све у њима има и оно што ми се допада то и исечем, ставим у посебну фолију (у зависности од категорије којој припада, примера ради, да ли је ентеријер па која је просторија или о каквим детаљима је реч), а онда ћу, кад тако средим све што сам прикупила, лепити у посебну свеску по неком сопственом креативном нахођењу. Наравно, не смем да заборавим “педесет нијанси” фломастера и хемијски, шљокице у туби и гелу, лепак за папир, нову новцијату гумицу за оловке, шарене селотејпе, светлуцаве папире за украшавање...

И ви сад кажете: „Благо теби, кад у тим годинама немаш већих брига и паметнија посла, па можеш да се тако глупираш!”

Нити немам брига, нити немам паметнија посла, па баш зато налазим вентил у оваком стваралаштву. И прија ми! И ово је баш добра ствар којој сам могла да се посветим! И, знате још шта? Чини да будем још ближа са Леом!

Леа је, разуме се, обожавала да се игра. Више сама, него са другом децом. (Не увек и, наравно, не баш увек својом вољом.) Волела је да смишља и креира свој свет, или одећу за плишане играчке и Барбике, или yунгласте бункере између зграда, или најсавременију итебејску железницу насред дневне собе... Никад јој није било досадно и никад јој није фалило идеја или играчака с којима би могла нешто другачије да уради.

Са другарима би напољу играла јуре, жмурке, полицајаца и лопова, одбојке; Леа и Јеца су биле једине девојчице у екипи, па су оне биле задужене да праве торте и чорбе од блата, травуљки и којекаквих бобица, или да се само љуљају под огромном врбом која би им користила и за „тарзанирање” (знате оно кад се ухватите за неку гранчицу, па трчите наоколо колико вам она то дозвољава и урличете као Тарзан).

Врло рано, са, рецимо, две-три године, Леу је мама смела да остави саму у стану како би отишла у комшилук по кантицу млека. Јер, где ју је оставила, ту би је нашла после пет-десет минута по повратку. Леа би седела на поду, забављала се већ нечим, причала са собом и осталим „присутним” причалицама, а да ли је била свесна да је сама и да мама није ту – верујем да није.

У сваком случају, кад је Леа научила да користи маказе, ајао те дивоте, сецкала је новине и часописе, украсне фолије и тракице, и увек нешто склепала од свега тога; од колажа па до хаљиница (буквално, од свих наведених материјала), стално је налазила начин како да нешто рециклира и уобличи тако да је (њој) лепо. А касније је чак, тамо у основној школи, имала велику свеску излепљену фотографијама и текстовима који су се тицали глумица из популарне серије „Зачаране”.

Иначе, поређења ради са данашњим генерацијама деце, Леа је до другог разреда слушала искључиво дечје песме и то на касетофону-лампи у облику гуске, па су њени вршњаци били приморани да на њеним рођенданима ђускају уз „Заклео се бумбар”, „Миш је добио грип”, „Лако је пруту”, „Слон лепотан Додолан”... До шестог-седмог разреда је у једном делу дневне собе имала импровизовану кућу за Барбике и редовно им правила размештај, шила нове хаљине, водила на „путовања” њиховим љубичасто-розим кабриолетом... Лего коцкице, тетрис, карте, „Човече, не љути се”, игра памћења, све то су биле занимације којима се Леа најдуже и највише радовала, уз које се научила стрпљењу, прецизношћу, размишљању унапред, понеким цакама за бољу меморију и мању љутњу при губитку.

Па, наравно да ми све то недостаје и наравно да бих се и дан-данас свега тога играла, али будући да ипак имам већих брига и паметнија посла, сецкање цвећа, фотеља и плочица сасвим довољно чине да овај свет одраслих ипак буде безбрижнији и забавнији.

Леа Радловачки

EUR/RSD 117.3738
Најновије вести