Врт детињства: Леа и ја

Недостају ми екскурзије.
с
Фото: А. Радловачки, Српски Итебеј 2010.

А  заправо, недостаје ми онај осећај да си као слободан - слободан да шврљаш наоколо без надзора (једва чекајући да се вратиш кући па да опет неко води рачуна о теби), слободан да купиш шта год ти срце пожели ал’ у складу с yепарцем (премда ишчекујући да се вратиш кући како би опет неко теби куповао оно што ти треба), а и слободан да цео дан једеш сендвиче ил’ већ нешто за шта ти остане пара (док, наравно, једва чекаш да се вратиш кући на спремљену вечеру).

Недостаје ми онај моменат кад аутобус тек креће, мили са паркинга, па док родитељи машу својој деци, а Леа већ одмотава први сендвич и отвара чипс, јер то је најбоља комбинација. И премда се трудила да пажљиво направи распоред када и шта треба да поједе, наравно да јој никад није полазило за руком да га се и придржава, па би у повратку често гледала другу децу како тек тада једу оно што им је спаковано. И ма колико је мама увек правила најбоље сендвиче на свету (да вам не на брајам чега све има у њима, ал’ само ћу вам набацити да се нађе и изрендано кувано јаје и кисели краставци и...), ох, како су само те туђе суве дебеле кифле, премазане танким слојем маргарина са покојим шнитом чајне, заправо била најукуснија храна тога дана!

Недостаје ми то што је Леу све занимало на тим ексурзијама и што се трудила да све чује и запамти, па после преприча, а да се једног дана сети наученог. Волела је да се упозна са свим што јој је било непознато - како изгледају други градови, колико се другачије у њима живи, шта све наша природа има да понуди... Умела је Леа да на крају екскурзија, понекад, напише песму као подсетник на све проживљено тог дана, а тек ако би имала задатак да напише и састав... Ијао!

Недостаје ми онај осећај кад те нека песма или музика асоцира на неку посебну екскурзију. У аутобусу деца често певају (да не кажем - урлају), и често то буду најгоре песме које је наша музичка сцена изнедрила, али Леи је било занимљиво да одслуша цео репертоар и сама тихо певуши све стихове и замишља какав би спот снимила баш тад из буса.

А знате ли шта ми највише недостаје?

Недостаје ми онај тренутак кад Леа усхићено истрчи из аутобуса, не марећи да ли се икоме јавила, јер мора што пре мами и тати да исприча шта је све видела и доживела тог дана! (Је л’ треба да вам напоменем да је у том усхићењу поприличан део заузимало и питање: „Шта ли има за вечеру?“)   

Леа Радловачки

EUR/RSD 117.3269
Најновије вести