Леа и ја: Залазак у подне

Искрено, не смета ми што пада мрак већ око 17 сати.
lea i ja
Фото: А. Радловачки, Српски Итебеј 2010.

То само значи да могу још дуже да спавам, јер могу раније да легнем! Међутим, први дан по померању сата ми је био баш чудан. Нормално!

Шетајући фрушкогорским пропланцима, шумарцима и њивама, на висини с које се сунце најдуже могло испратити, негде око 15 сати имала сам два опречна субјективна осећаја - као да је подне, али и као да ће сваког трена да се смркне.

- Савршен наслов неког романа био би „Залазак у подне”, не знам о чему би се радило, можда нека мистерија, драма, али ето, то ми сад паде на ум - прокоментарисала сам сапутнику, а онда кренула да се присећам...

Леин први роман, недовршен, јелте, звао се „Криво дрво”, по дрвету у житиштанском парку, али га је она у својој књизи (прецизније речено - свесци на линије) сместила уз Бегеј. Наравно, осмислила је савршену дружину, јер тад је још била код учитељице и лектире су биле на тему пријатељства, Леине највеће бољке, па је логично да је макар у свесци имала другаре с којима је могла све оно што су њени вршњаци радили, али ван укоричених линија. Роман никад није доживео своју завршницу, јер би наишао распуст, Леа би нашла већ неку занимацију, али и начин да преболи и прихвати реалност у којој је најчешће сама себи била најбољи пријатељ.

Али, „Криво дрво” није једини покушај дугометражног изражавања на папиру, те је Леа у својој краткој „каријери” (мада она и даље траје) започела бар још четири-пет романа, с генијалним почецима и још генијалнијим насловима, јер увек би и почињала да пише кад јој се тих неколико главних речи створи између живота и маште. Штавише, до неког тренутка мала списатељица у покушају имала је свеску од педесетак разноразних наслова, али ни један није, нити ће, угледати светлост дана...

Сећам се једног посебног, мени и даље омиљеног – „Пецање сунца”. Радња је смештена у Калифорнији. Зашто? Зато што је Леи у неком тренутку реч „Сакраменто” (назив реке, али и града) звучала баш моћно и баш савршено за неки роман! Онда је истражила која сва места леже на тој реци, те пронашла сеоце Дансмјур (који јој је такође моћно зазвучао, али и одговарао због положаја на води), одакле је нестваран поглед на белу куполу вулкана Шаста, који из птичје перспективе има облик ваљда најсавршенијег круга! Међутим, омађијана калифорнијском природом, ауторка у самом старту лута и нема времена да се посвети развијању ликова и приче, већ би само склопила очи и уста развукла у благи смешак - ех, да јој је да је тамо...

Руку на срце, дуже форме нису за Леу. А ни за мене. Ваљда навикнута на ове кратке - ограничене редовима у ограниченим шлајфнама - није имала кад да истренира живце и упрегне нагоне за дужим писанијама, па тако, ето, још увек нема макар један свршени роман у колекцији оних несвршених.

Али, ако се икад заинатим (мада мислим да инату ту не треба да има места), дајем часну новинарску реч, први роман ће ми се звати „Залазак у подне”.

Па, кажите да не звучи обећавајуће!

Леа Радловачки

EUR/RSD 117.3269
Најновије вести