ЛЕА И ЈА Реци ми одакле си и рећи ћеш ми ко сам

Некада, у Леино време, док је живела у Српском Итебеју, људи су се разликовали по полу, годинама, фризури, боји очију...
lea i ja
Фото: А. Радловачки, Српски Итебеј 2010.

И ниједна од тих разлика није била важна, а камоли пресудна, у било каквим ситуацијама.

Онда се Леа преселила у Житиште, у јеку бомбардовања, и увидела да се људи заправо деле по националности. И да је то нешто јако важно. (Бар је њима увек било...)

Није јој било јасно шта то значи и због чега то ико спомиње, а и како је могла да научи, кад су и њеној мами (у њено ондашње време), на врло сликовит и едукативан начин, помињући јој "матер швапску", објаснили "какве" све корене она има.

Леа је из Итебеја, што није једини њен корен, али јесте једини којег је била свесна. Али, у поменутом Житишту, није било прихватљиво рећи да се неко зове "Неееемања" (по итебејски, како су се вршњаци упљувавали да јој објасне), већ, јелте, "Немања"! "Радловачки?! Ах, лиже (шта већ лиже) мачки!" Прегршт бичева преваспитавања околине је ту било (већину смо и Леа и ја дубоко потиснуле), а једино које је било важно - оно код куће - изгледа као да је било најпогрешније од свих!

- Задиркују те због нагласка, због презимена, због овога или онога - било би питање као увертира у лекцију о томе ко су и шта су ти којима смета како причам, како се потписујем. - Али (огромно АЛИ), само пробај да им кажеш било шта од овога! Не говоримо ти да би им се ругала, да би ти њих подбадала, да би им се смејала... Говоримо ти да би знала с ким имаш посла, па да те мање дотичу ствари које ти замерају!

(Нећу ни сад испричати ствари које сам ономад чула, јер верујем да је и даље на снази забрана причања о томе, али ћу вам признати да Леи сва та сазнања ни секунде нису олакшавала било коју непријатну новонасталу ситуацију. Ни тад, а вала, ни сад!)

Више од две деценије, дакле, слушам и трпим којекакве баљезгарије на конто тога одакле сам, одакле су. И упркос томе, Леа ни једне секунде (мада је лако могла да "склизне" мали милион пута) није помислила како су сви "они" исти, како не треба да воли и поштује ове или оне, а камоли да има мање права од било кога другог, и то у средини у којој је одрастала. У којој су, заправо, генерације Леиних предака одрастале...

И сад, након толико година, кад схватам да је људима и даље јако важно (можда и још важније) да истичу ко су и одакле су, неуморно критикујући све и свакога ко није исти као они, а могу вам рећи да није ништа лакше носити се с таквим коментарима, критикама, погледима...

Нажалост, нико од нас није могао да бира када ће се и где родити, многи нису имали прилику да бирају ни где ће и како живети, ничија мука није највећа, ничија бол није најјача, али брале, како неки (не)људи умеју да мрзе - буквално ти смуче сваки дах кисеоника који си удахнуо у њиховом присуству, али истовремено ти дају прилику да будеш поносан на себе јер ниси постао као они.

Срећа па Земља није равна плоча, па колико год да се склањаш, не можеш пасти са литице. Али, с друге стране, док обрнеш цео круг, опет затичеш исте људе... Додуше, некад и горе.

Леа Радловачки

Фото: А. Радловачки

EUR/RSD 117.3253
Најновије вести