Збирка старих честитки: Цензура важи и за емотивне поздраве 

О Божићу, Васкрсу, Новој години, те другим празницима и поводима, некад су поштари обрадовали примаоце пригодним честиткама, али се оне у време модерних технологија ретко пишу.
1
Фото: Јасмина Јанковић чува лепу реч из старих времена

О томе да се отргну од заборава брине књижевница Јасмина Јанковић, родом из Сремске Митровице и већ одавно Београђанка, ауторка књига за децу „Цица домаћица” и „Новогодишња прича из чаробне шупе”, романа „Јасенови”, „Жар” и „Неми овчар”, збирке поезије „Бректање душе” и „Плави бол”, а и страствени колекционар старих честитки.

Импулс за прикупљање била јој литература за децу и потрага за илустраторима својих књига, па видевши нешто већ примењено на старим честиткама, пожелела је то исто. Интересовање ни након осам година није нестало, већ се претворило у велико трагање и хоби. Јасминина колекција сад је већ импозантна и обухвата око 1.800 примерака. Већ их је излагала у Апатину, Суботици, Пожаревцу, Сремској Митровици, Сомбору, Шапцу и другим градовима, а тренутно су у кикиндској библиотеци „Јован Поповић”. Честитке су из периода од 1880. до 1945, обухватају и оба светска рата јер је Јасмина слутила да ће наићи на дирљиву преписку, али и ликовно лепе мотиве.

– Заиста се разликују они из Америке и Европе, као и штампа – указује Јасмина. – Често су се мењали мотиви, има честитки с ратним, верским и другим мотивима, позлатама, а на једној девојчица носи праву плетену капу. Неке честитке су права уметничка дела, али не репродукције познатих стваралаца, већ људи који су се бавили само њиховим осликавањем, сјајна је продукција мајстора из Чешке и Бугарске, а из Србије су дивне честитке с фотографијама ретушираним ручно. Уочљиво је да је и на препискама у честиткама било и цензуре, преписке су изузетно сведочанство о животу, историји и дешавањима, а највише одражавају емоције људи који су их писали и поштовање које сад успорава свој корак на свим нивоима друштвеног живота. Док су се писале честитке на малом парчету картона, много се могло рећи.

Фото: На мало парче картона много може да стане

Истиче да су честитке која је прикупила сведок једног великог историјског доба, а нарочито ратни период изузетно је богат различитим порукама. Рецимо, како је у рову издржао битку од седам дана, брат пише брату из Куманова, а син пише мајци да је у Крагујевцу престала колера и да ниједан случај у последње две недеље није забележен.

Занимљива је и преписка из Зворника у којој се помињу редови за брашно и шећер, најављивано је даривања плетених чарапа за празник или да је у град стигао пепито штоф и колико кошта, те да пошаљу паре да им га купе.                

„Добили смо сребрни маникир од Маргите и он је диван”, пише на једној честитки, а на другима о школама клавира и плеса, купалиштима, да је на репертоару била „Тоска” и много тога још.

– Додатна лепота честитки су поштанске марке, пратимо и филателију и калиграфију с полеђине, има очуваних поштанских жигова и примера различите штампе. Има слика на свили или опшивених свилом и другим техникама. У прошлости је слање честитики поштом било неупоредиво у односу на садашње време, у погледу тог кратког емотивног поздрава које су некоме доносиле. Немамо више тих емоција и ишчекивања, јер се све одвија брзо, поруке сад и одмах стижу из Америке, а пре сте морали да чекате месецима, да се надате и смишљате како ћете честитку написати. Сад други пишу уместо вас, а људи се цивилизацијски и биолошки мењају. Смисао свега овога је да вратимо реч, тај покрет руком, оловком или местилом, да нађемо мир у себи који ће нас усмерити да изнедримо из себе на најбољи начин поруку коју имамо, било да је поздрав, честитање рођендан или слава, веридба или неко љубавно, партнерско или мајчинско осећање – утисак је књижевнице и колекционарке старих честитки.

Фото: Некад су честитке и на свили сликане   

Она их скупља на лицитацијама филателистичких савеза, у антикварницама, сада захваљујући и интернету, али јој поклањају и пријатељи. У последње време највише их добија с лицитација из Мађарске, где су брижљиво чуване. Јасмина их приказује на пригодним изложбама и јако јој жао што људи само тад могу да их виде.

– Желела бих да моја колекција постане први музеј старих честитки у свету. Добила сам потврде Светског поштанског савеза и Историјског музеја Србије да таквог нигде нема. Једино Графички завод у Хрватској има једну изложену збирку, а у Котору постоји музеј честитики с мачкама. Оне које сам ја скупила ћуте у кутијама и причају приче са свих страна света, старе су готово век и по и мислим да завређују сталну поставку – каже Јасмина.            

Милорад Митровић

EUR/RSD 117.5801
Најновије вести