У Бачком Јарку за три године подигнут православни храм

Ако је веровати летописцима, последње насеље које је основао аустријски цар Јосиф II било је Бачки Јарак 1787. године, чиме је завршио велику кампању коју ју је готово пола века раније започела његова мајка Марија Терезија „увозећи” Подунавске Швабе у тада ретко насељене крајеве јужне Угарске.
c
Фото: Приватна архива

На утрину крај Темерина довео је германски живаљ из крајева Виртемберга, Хесена и Алзаса.

Готово сви њихови потомци су се, страхујући од одмазде, у рану јесен 1944, повукли, заједно с војним формација Трећег рајха, у своју прапостојбину и живот је накратко у лепо удешеној варошици сасвим замро. Када је, нешто мање од две године касније, из Босне и Херцеговине колонизовано око 2.000 Крајишника, њихов први допринос урбанизацији села био је – рушење монументалне Евангелистичке цркве. Међутим, за темељно зидано, моћно здање, осим бројне радне снаге, морала се ангажовати и читава јединица снажних трактора. И данас има доста живих учесника тог вандализма, а још више сведока.      

Било је то време „убијања Бога”, а партијска књижица била је много престижније „штиво” него Библија. У деценијама урушавање Југославије, дискретно се одустајало и од идеологије насилне атеизације.

За повратак духовности у Јарак сви заслуге приписују пароху Илији Пролеу, који је своју агилност показао још док је службовао у Кључу и Санском Мосту, где је обновио или изградио цркве у селима Томина, Пећ, Козица, Кијево и Драгошња. Није се променио ни у Бачкој.

– То сматрам Божјом вољом и поверењем верника – вели већ пензионисани протојереј. – Најдраже ми је док се присећам да, кад сам дошао у Јарак 1996, на крсне славе обилазио сам педесетак домаћинстава, а сад чак 520. Рачунам бар на још 200-300, па ћу бити потпуно задовољан.

Сакрално градитељство започео је Тома Ђорђевић, челник „Јуко хемије”, који је, да се одужи селу што му је уступљен плац за фабрику, на месном гробљу подигао модерну капелу, која је постала нарочито важна кад је локални парламент одлучио да се покојници на сахрану носе из капеле, а не као раније, од њихове куће.

Фото: Приватна архива

У њој су се обављали и други верски обреди, али је покренута иницијатива да се зида Храм Успења Пресвете Богородице. Проблем је био локација, али плац у самом центру је добијен захваљујући разумевању руководства КУД-а „Др Младен Стојановић”. Изградња је почела у јесен 1999, непосредно након НАТО бомбардовања, када је Радован Дикић, власник „11. маја”, финансирао постављање темеља. Као донатори потом нису заостајали Тома Ђорђевић и Живојин Јанић, бизнисмен из Суботице, а придружило им се више десетина приложника, фирми, предузетника, као и локална власт.

Складан храм у српско-византијском стилу, висок чак 35 метара, био је под кровом већ након три године. Затим је прекривен бакарним плочама, завршено је подно грејање мермера, изграђен иконостас уз помоћ сестара парохије из Двора, дуборез је дело маестра Симе Будише из Титела, чак 1.600 квадрата фрескописа пуних пет година радили су живописци из Новог Сада и Зрањанина, купљен је звоник које се надалеко чује, док су три полијелеја увезена чак из Грчке... Све је 2017. било спремно за освећење и кумовање господина Дикића. За ту свечану прилику, пре надахнутих беседа и захвалница хтиторима, литургију су служили уважени архијереји, митрополит загребачко-љубљански Порфирије и епископ бачки Иринеј. И пространа порта је била тесна за све.

Када се прославља црквена и сеоска слава Велика Госпојина, али и о другим великим празницима, окупи се, као пре неки дан, што домаћина, што гостију, и више од 5.000 верника, колико, иначе, становника отприлике броји Бачки Јарак.

Миле Милојевић

EUR/RSD 117.5792
Најновије вести