Некад беше и итебејски сјај...

“Ите­беј је био ме­сто слав­но и сјај­но. Вре­ме­ном се из­ме­ни­ло све. Ни­је ви­ше био на ва­жном пу­ту”, део је тек­ста “Та­ко про­ла­зи сла­ва” Пе­тра Мо­ми­ро­ви­ћа, ко­ји је об­ја­вљен у на­шем ли­сту дав­не 1993. го­ди­не.
Српски Итебеј
Фото: Дневник/С. Шушњевић

Ско­ро 15 го­ди­на ка­сни­је, ка­да вас по­сао, род­би­на или пу­ка же­ља на­ве­де у тај крај, схва­та­те да ове ре­чи и да­ље ва­же. Још увек су ле­па и успе­шна вре­ме­на са­мо у при­ча­ма ме­шта­на и на фо­то­гра­фи­ја­ма, али и сва­ка гра­ђе­ви­на све­до­чи о тим пре­да­њи­ма и под­се­ћа на не­ка­да­шњи сјај  ба­нат­ског се­о­це­та.

До­бро, да се раз­у­ме­мо... Срп­ски Ите­беј је по­вр­шин­ски јед­но од нај­ве­ћих ме­ста у оп­шти­ни Жи­ти­ште, али је број ста­нов­ни­ка у стал­ном па­ду, иако смо ми­сли­ли да је ствар не­што дру­га­чи­ја. „Зар вам се по­след­њих го­ди­на не за­др­жа­ва­ју мла­ди? Има­те и оне ко­ји се вра­ћа­ју...”, пи­та­мо ме­шта­не ко­ји нас гле­да­ју у чу­ду и ка­жу: „Ма, ода­кле вам то?” „А мла­ди Јо­си­ћи? Они су до­шли пре го­ди­ну, две из Зре­ња­ни­на”, упор­ни смо, али ни Ите­беј­ча­ни не од­у­ста­ју: “Је­сте. И они су је­ди­ни!”

“Про­шла го­ди­на нам је, као, би­ла плод­на, ина­че је до­ста по­мр­ло и све нас је ма­ње“, ка­же Су­за­на Су­за Ћу­ли­брк из Ме­сне кан­це­ла­ри­је „Срп­ски Ите­беј”. “Има­мо и мно­го уда­ва­ча и не­же­ња, али не­ма ко да про­во­даyише.

А не­кад то та­ко ни­је би­ло! Чак је и Јо­ван Јо­ва­но­вић Змај, ко­ји је био бли­зак при­ја­тељ ле­пе учи­те­љи­це Је­ле­не Лон­ги­но­вић из Ите­бе­ја, спо­јио ту „Ба­нат­ску ви­лу” и „Кћер рав­ног Ба­на­та” са Срем­цем Ми­ло­шем Гра­бо­вач­ким, за ко­га се ка­сни­је и уда­ла, о че­му је, та­ко­ђе „Днев­ник”, об­ја­вио текст 1986. го­ди­не. Ма­да, кад већ при­ча­мо о љу­ба­ви, у Ите­бе­ју по­след­њих де­це­ни­ја ни­је све баш та­ко „цр­но”...

Thumbnail

“Да ли има­мо не­ку ма­сну, соч­ну при­чу? Па, сви све­ште­ни­ци ко­је ја знам су би­ли шва­ле­ри, али се од мно­гих и има­ло шта чу­ти на ли­тур­ги­ји...”, при­се­ћа се учи­те­љи­ца у пен­зи­ји Ка­та Ни­ко­вић и пред­сед­ни­ца Клу­ба же­на “Вред­не ру­ке”. “А ако је не­ко за­и­ста не­што знао о се­лу, то је био Вељ­ко Да­бић, али он је умро“.

Из­гле­да да, где­год ре­ши­мо да оде­мо, увек за­ка­сни­мо. Сви ко­ји би нам не­што и мо­гли ре­ћи, ви­ше ни­су са на­ма... Ипак, они на ко­је смо на­и­шли, нај­ра­ди­је се при­се­ћа­ју вре­ме­на кад је Ите­беј имао два би­о­ско­па, не­ко­ли­ко ка­фа­на, чу­ве­ни Дис­ко 19, не­ко­ли­ко рок су­сре­та то­ком го­ди­не, па и ка­да је ло­кал­ни ко­шар­ка­шки клуб с ко­шем раз­ли­ке по­бе­дио про­тив­нич­ки тим из Зре­ња­ни­на у ко­јем је играо Де­јан Бо­ди­ро­га. Ка­жу да су се ме­шта­ни не­кад ме­ђу­соб­но дру­жи­ли и оку­пља­ли, а сад ни­шта од то­га. Љу­ди су, твр­де, по­ста­ли про­кле­ти - са­мо зе­мља, зе­мља, зе­мља. Ни­шта дру­го их не ин­те­ре­су­је.

„Ов­де је ра­дан на­род, па љу­ди ни не­ма­ју вре­ме­на да иза­ђу на со­как - што не ва­жи мно­го и за учи­те­љи­цу Ка­ту, али то је је­дан од раз­ло­га за­што у се­лу ни не­ма ло­ших од­но­са“.


Се­ло те­та­ка ве­ли­ка­на
Осим Јо­ва­на Јо­ва­но­ви­ћа Зма­ја ко­ји је, ето, имао као не­ке ве­зе са Срп­ским Ите­бе­јом, До­си­теј Об­ра­до­вић и Ми­лош Цр­њан­ски су, чак, та­мо има­ли не­ке тет­ке, од­но­сно род­би­ну, те су у се­лу у не­ко­ли­ко на­вра­та и бо­ра­ви­ли! Док је До­си­теј пре­ко Ите­бе­ја ишао у ма­на­стор Хо­по­во с на­ме­ром да се за­мо­на­ши, Ми­лош је са вр­шња­ци­ма из за­ба­ве пре­ска­као ва­тру. У част ауто­ра “Се­о­ба”, Ите­беј­ча­ни су кра­јем про­шлог ве­ка глав­ну ули­цу и Основ­ну шко­лу пре­и­ме­но­ва­ли у Ми­лош Цр­њан­ски.

За­пра­во, они ко­ји же­ле да се дру­же и те ка­ко има­ју при­ли­ку за то у окви­ру Клу­ба же­на „Вред­не ру­ке”. Око 20 чла­ни­ца, вред­них Ите­беј­ки, ор­га­ни­зу­је ма­ни­фе­ста­ци­ју „Ба­нат­ска те­сти­ја­да” у окви­ру ко­је пра­ве и при­ка­зу­ју све ђа­ко­ни­је од те­ста.

„По­ста­ле смо по­зна­те од Јо­ша­нич­ке ба­ње до Франк­фур­та“, по­но­сна је пред­сед­ни­ца Ка­та. „До сад смо осво­ји­ле 53 пе­ха­ра, две злат­не кру­не, је­дан Гран при, По­ве­љу „Ми­ша На­ста­си­је­вић” и сит­не ме­да­ље и ди­пло­ме. По­сто­ји­мо и по­сто­ја­ће­мо и да­ље. Же­ли­мо да при­ка­же­мо и не­гу­је­мо тра­ди­ци­ју Ба­на­та.

Thumbnail

А шта је све ба­нат­ска тра­ди­ци­ја? Па, ако ће­мо да се при­се­ћа­мо Ба­ла­ше­ви­ће­вих сти­хо­ва “Ал’ се не­кад до­бро је­ло, баш”, мо­же­мо по­твр­ди­ти да се у Срп­ском Ите­бе­ју још увек та­ко до­бро је­де! Ите­беј­ска су­па, рин­флајш са ра­зним со­се­ви­ма, ки­та­ћи и штру­дла с ма­ком, са­мо су не­ке од по­сла­сти­ца ко­је мо­же­те про­на­ћи на ите­беј­ском аста­лу. И, као што је фу­то­шки бренд ку­пус, та­ко се у Ите­бе­ју ра­ди на брен­ди­ра­њу шљи­ве, бу­ду­ћи да има­ју шљи­ви­ке ста­ре сто го­ди­на.

„На­ши мла­ди су је­ди­но на­ста­ви­ли тра­ди­ци­ју дру­же­ња по шљи­ви­ци­ма, та­мо уз Бе­геј“, ка­же Су­за, до­дав­ши да се су­па не­кад ку­ва­ла од бе­геј­ске во­де. „Не­кад се и ку­па­ло, а сад је све упр­ља­но. Ру­му­ни су свој део још и очи­сти­ли, а ми...”

Још јед­на ве­за Ру­му­ни­је и Ср­би­је је­сте про­је­кат из­град­ње би­ци­кли­стич­ке ста­зе уз плов­ни Ка­нал Бе­геј, ко­ја тре­ба да по­ве­зу­је Те­ми­швар и Зре­ња­нин а, сва­ка­ко, про­ла­зи кроз Срп­ски Ите­беј. Ме­шта­ни има­ју за­мер­ку што на­ши још увек ни­су од­ра­ди­ли свој део, док су Ру­му­ни из­гра­ди­ли до гра­ни­це, два-три ки­ло­ме­тра на­до­мак Ите­бе­ја. И док би та­ква ста­за до­бро до­шла сви­ма, сре­ди­ном про­шлог ве­ка су Ите­беј­ча­ни, ре­ци­мо, по­ди­гли бу­ну про­тив из­град­ње же­ле­зни­це по­ред се­ла, ка­ко се не би уни­шти­ла плод­на зе­мља, пла­ши­ла сто­ка и жи­ви­на, а и да воз не би “га­зио” мла­де и ста­ре. Та­ко су љу­ди не­ка­да пу­то­ва­ли бро­ди­ћи­ма “Срп­че” и “Ите­беј”, док су не­што ка­сни­је ауто­бу­си сти­гли и у тај крај. А ка­ко би се да­нас мла­ди, ипак, вра­ти­ли у свој крај, сво­је се­ло, а у кон­тек­сту ин­фра­струк­ту­ре, и Су­за и учи­те­љи­ца Ка­та ве­ру­ју да би но­ви пу­те­ви и бо­ља по­ве­за­ност са обли­жњим ме­сти­ма из окол­них оп­шти­на, до­при­не­ла об­но­ви и вра­ћа­њу сја­ја и сла­ве Срп­ском Ите­бе­ју.

Леа Ра­дло­вач­ки

Фото: С. Шушњевић

 

 

 

 

 

 

 

 

EUR/RSD 117.5878
Најновије вести