Не може да замисли живот без коња

Не могу да замислим живот без коња. Тешко је описати какав је то осећај када чујем њихово рзање. Уживам када их спремам на такмичење или какву другу прилику.
stevan susnjevic.JPG
Фото: Дневник (Слободан Шушњевић)

Купање - то је посебан тренутак у њиховом тимарењу који ми причињава велико задовољство. Не знам с чиме бих могао да упоредим љубав према њима, каже двадесеттрогодишњи Стеван Крунић из Крушедола, студент Факултета спорта и физичког васпитања, из чије сваке реченице извире велика страст према тим племенитим животињама.

Има седам липицанера, од којих су два у дворишту породичне куће у Крушедолу, а пет тренутно борави у Ковиљу, где сваке вечери одлази да тренира са њима. Овај момак, који се по много чему може назвати другачијим од већине припадника његове генерације, каже да у њиховој кући није било године без коња. И тако последњих пет деценија. Првог коња набавио је Стеванов покојни отац Георгије, ветеринар, али се он, како каже наш саговорник, није много бавио њиме. Служио му је као украс, а домаћинство је живело од узгоја стоке. Љубав и однос Стевана према коњима, међутим,  добила је сасвим друге димензије.

"У Крушедолу је живео деда Која, кога су звали и Чоча", прича Стеван и додаје да је био добар коњар и знао без престанака да прича о коњима.

"Када је већ онемоћао,  звао би мене да га провозам. Од њега сам усвојио прва знања о тим дивним животињама. Пре седам година сам купио првог пастува, Маестра Монтеауру, од Јовице Миливојевића из Прогара и од њега сам предзнање стечено од деда Које само надоградио", прича Стеван.

Крушедол, каже Стеван, данас има око 25 коња, али и Удружење  љубитеља и одгајивача липицанерске расе коња. Основано је пре шест година. Има почасног ветеринра и поткивача. Функција почасног ветеринара поверена је ветеринарки  Веселини Пелагић. Стеван каже да зими удружење  организује семинаре о различитим темама из домена коњарства, јер сматрају да ваља подићи свест људи о тој теми и пратити савремене трендове. На себе је преузео улогу покретача, јер мисли да има довољно снаге и знања, а чак је део кутка у  свом дворишту преуредио за окупљања и дружења чланова.

Коњи из његове штале могу се видети на полигону на ком фијакеристи одмеравају снаге, за шта му служи такмичарски фијакер увезен из Мађарске, док преостала два служе за параду. Примљен је у Коњички савез Србије, а са такмичења само слаже пехаре. Последњих пет година редован је учесник на Новосадском сајму на ком његови липцанери увек добијају добре оцене.  Осим на коњичким стазама, његови коњи врло често учествују у свадбама и другим догађајима. До сад је, каже Стеван, возио младенце у тридесетак наврата и то на ширем подручју, од Челарева до Ниша. Каже да му је част да учествује на тај начин у једном тако важном  чину у животу двоје људи и да тада посебно води рачуна о изгледу, понашању коња и фијакера, јер прилика захтева достојанствено држање.            

Више пута његови коњи, а и он сам, учествовали су на снимању филмова.

Тако је на филмској траци остало трајно забежено да су му коњи били актери у историјској драми  „Доба Дунђерских“, рађеној по књизи Пера Зупца, „Зони Змафировој“, а пре само недељу дана и у документарцу„Без јабуке барјак се не вије“ о свадбеним обичајима у Срему.

У домаћинству Крунићевих у Крушедолу коњи нису једине животиње. Ова породица би се, сасвим слободно, могла назвати и ветеринарском, јер осим Стевановог оца и њега самог који је завршио средњу ветеринарску школу, и мајка Наталија је ветеринрски техничар, а и једна од три сестре, Милица, одлучила се за ветерину. Бојана се пак одлучила за студије хумане медицине.

Крунићи гаје двадесетак крава и јунади, а стадо оваца је у формирању. Стеван и његова мајка размишљају да смање број крава због ниске цене млека, и да се преоријентишу на прераду млека, а  повећају број оваца. Стеван би да запати стадо од 500 до 1.000 оваца, и то различитих врста. Веома је близу одлуке да се преоријентише и на органску производњу.

Фото: Дневник (Слободан Шушњевић)

У послу око стоке, а уз то још обрађује и земљу, помаже му мајка. Сестре су док траје настава у Новом Саду у стану. Од њих три, његову огромну љубав према коњима највише дели најмлађа, гимназијалка Душица, која се опробала и у такмичењима,али и у парадним вожњама за које људи све више показују интересовање.

Стеван је научио и како се поје у цркви

Поред тога што је представник малобројних који воле живот на селу и у пољопривреди и сточарству виде шансу за опстанак, Стеван се још по нечему издваја. Стеванов деда по оцу је  свештеник. Као мали он је од деде, чије име носи,  спознао своју веру. И не само он. Деда је окупљао крушедолске малишане око себе и прносио им љубав према богу, учио како се ваља понашати у цркви, уливајући им морална начела. Од њега је Стеван научио како се поје у цркви.

Одрастао је уз Сретењску цркву, коју је света мати Ангелина подигла у Крушедолу, и он тамо сваке недеље одлази на литургију.

"Свима нама у породици црква је у срцима", вели Стеван. Он додаје да је као мали морао да чита Апостоле, и мора признати, то тада није волео да ради, а сада ужива.

"Свако од нас из породице одлази годишње на неко поклоничко путвање, да ли је то Кијев, Русија, Јерусалим, свеједно је. Мој најбољи друг Бранислав Мисиркић, који је завршио Карловачку богословију, додатно ме је подучио у појању. Нас двојица смо као млађи заједно код старог проте Симе, великог духовника,  редовно певали у цркви", каже Стеван.

Зорица Милосављевић

goran
25.06.2017 • 13:14
Bravo Krunići!. . E, da može znati!
EUR/RSD 117.5536
Најновије вести