Лица са бечејске пијаце на иконостасу Уроша Предића

Високи елегантни мушкарац на коњу, у црвеном јахачком оделу, са цилиндером на глави, посматра одборнике Скупштине општине Бечеј сваки пут када заседају у Свечаној сали. Мало њих зна да је заправо реч о портрету велепоседника Дежеа Гомбоша.
e
Фото: Robert Čoban

Удаљен свега два километра од надалеко чувеног дворца „Фантаст”, близу Тополског пута, препуштен зубу времена, налази се летњиковац породице Гомбош. Власник имања, Деже Гомбош, правник из племићке породице која датира још из 13. века, са супругом Жужаном на крају рата 1944. сели се у Мађарску. Кућа у центру Бечеја, поменути летњиковац, земља и богата збирка књига на пет језика, остали су иза брачног пара који је своје последње дане провео у Будимпешти. Интересантно да је племић оснивач првог тениског клуба у Бечеју, једног од најстаријих на овим просторима…  

Жупник Ласло Фудерер откључава нам врата порте Цркве Узнесења Маријиног. Ту у башти лево од храма, на врху високог стуба налази се Свето Тројство а одмах поред и плоча постављена прошле године на којој стоји натпис „Версај 1920 - Бечеј 2020” и порука на мађарском језику: „Зато што не можемо никад да заборавимо”. Ту је и мапа Угарске каква је била до 1918. Реч је наравно о споменику посвећеном 100. годишњици потписивања Тријанонског споразума којим је Мађарској одузето две трећине територије.

Свештеник прича да се жупа спомиње још 1338. а прва црква на овом месту је подигнута 1776. Торањ је 54 м висок и има 5 звона. Две најзначајније слике у цркви насликао је средином 19. века у европским размерама чувени сликар Мор Тан, рођени Бечејац.

После католичке цркве одлазимо до Српске православне цркве Светог Ђорђа. Придружује нам се Душан Опинћал, професор историје из Бечеја и уз симпатичну поштапалицу „Знаш шта” са карактеристичним нагласком објашњава да је црква подигнута у периоду од 1851. до 1858.

Посвећена је Светом Георгију према нацрту Јована Сомборског и Андрије Шмауса. Акценат градње је стављен на западно прочеље, чијем репрезентативном изгледу доприносе три звоника, који представљају Свето Тројство од којих је средњи двоспратни, висине 52 метра, и нижи бочни, висине 34 метра, прислоњени уз западни део храма.

Фото: Robert Čoban

У периоду између 1889. и 1893. Урош Предић је за 18.000 форинти (што је била тадашња годишња плата учитеља) насликао престоне иконе са стојећим фигурама светитеља, над њима празничне иконе и представу Свете Тројице над царским дверима, а у највишој зони Распеће и овалне иконе са ликовима апостола, пророка и јеванђелиста. Опинћал нам прича да је Урош Предић становао у кући Богдана Дунђерског и да је излазио често на пијацу где би проналазио моделе за лица светаца па је те људе одводио у атеље и овековечавао њихове ликове у раскошном иконостасу.

Ту одмах поред цркве налази се и артешки бунар из којег тече чувена бечејска „жута вода”. Тања Бањанин, рођена Бечејка која ми прави друштво на овом походу, са готово религиозном посвећеношћу сагиње се да пије „жуту воду”. Каже да онај ко је није пробао, није био у Бечеју…

Недалеко од Трга ослобођења налази се Спомен-кућа породице Јаноша Тана чији су синови стекли светску славу о којој се код нас мало зна: први у сликарству, други у науци. Поред репродукција слика уметника Тан Мора и спомен-собе научника Тан Кароља у кући се налазе и различите дидактичке „справе” намењене едукацији и забави млађих посетилаца.

Браћа Тан, Мор и Карољ рођени су у Бечеју као потомци племићке лозе, потомци досељеника из Немачке који су стекли племићку титулу без иметка, отац Јанош био је краљевски намештеник у служби управе града.

Мор Тан, рођен у Бечеју 1828. био је значајни представник „историцизма” у мађарском сликарству. Након Беча где је на студијама сликарства, учио занат од немачких мајстора попут Карла Рала, враћа се у Пешту и постаје један од водећих сликара. За уметнички домет добија признања и награде, међу њима и награду Париског салона, највредније признање тадашњег света. Од слика везаних за српску историју треба поменути лик Саве Текелије (Матица српска, Нови Сад) и призор смрти Карађорђа (Народни музеј, Београд). Стар и крхког здравља умире у Трсту 11. марта 1899. код своје ћерке, где је последње своје године провео далеко од славе и пажње уметничке јавности.

Фото: Robert Čoban

Млађи брат Карољ, рођен је у Бечеју 1834. Био је добровољац у Револуцији 1848/49. где у једној ливници топова открива да га хемија јако интересује. Следе тешке године одрицања, ради по апотекама да би се издржавао и учи у више градова, да би 1855. матурирао, а већ 1858.  докторирао у Прагу на катедри познатог хемичара, професора Редтенбахера, где је своју докторску титулу стекао и Артур Гергеи.1902. године управа града Бечеја му за животно дело додељује статус почасног грађанина. Умире 5. јула 1908. године у Будимпешти.

На бечејском Тргу ослобођења, популарној „погачи”, поред католичке а преко пута православне цркве доминира велика зграда Општине. На фасади која вапи за санацијом, иако сва слова нису на броју, може се прочитати да је реч о задужбини баронице Еуфемије Јовић. Објекат је у стилу сецесије подигнут 1905. године уз класицистичку зграду варошке управе. Кроз прашњави таван и узано степениште Варошке куће, у друштву Иве и Дијане из бечејске Канцеларије за младе, прескачући оно што голубови обично остављају за собом, пењемо се на торањ овог здања. Труд се исплатио јер је поглед на бечејску „погачу” импресиван.

Професор Опинћал прича нам да је Бароница Еуфемија Јовић, рођена 1779. у породици Јанковићев, а њен отац Ђорђе је био капетан Потиског крунског дистрикта. Удала се 1801. за барона Стевана Јовића од Сигенбурга, једног од кандидата за српског војводу. Без потомства, оставила је 283 јутра земље и свој дворац Српској црквеној општини у Старом Бечеју, да се оснује задужбина за васпитање српске сиромашне деце православне вере. Осим ове велике просветне задужбине, племенита бароница је подигла себи и две цркве-капеле…

Сваки стипендиста Еуфемије Јовић, био је дужан да присуствује бденију и литургији на Ивањдан у капели у центру, у знак сећања на бароницу- своју добротворку. Друга црква – капела, налазила се на њеном салашу, у данашњем милешевском атару. У тој капели се сваке године о Великој госпојини, по њеној последњој жељи, венчавао један сиромашни пар, који је као поклон, а за брачну срећу, добијао намештај. Капела је порушена 1952.

Пут нас даље води до обале Тисе, бечејског чувеног Шлајза, до места где је 1968. била ерупција „бачког вулкана”, затвореног Музеја револуције и на крају до дворца Богдана Дунђерског, ергеле и капеле уз њега али о томе на овом месту за седам дана.

 Роберт Чобан

EUR/RSD 117.5638
Најновије вести