Кастељанова спомен - соба о руској емиграцији у Белој Цркви

Када је схватио да време чини своје и сећање уступа место забораву, Владимир Николајевич Кастељанов одлучио је да предузме корак да спречи тај процес  и остави трајно сведочанство садашњим и  потоњим генерацијама о битисању Белих Руса у Белој Цркви, којима и сам припада.
1
Фото: Владимир Николајевич Кастељанов : Моја идеја је била да направим руско ћоше, или тако нешто, јер сам увидео да се заборавља  то што је било у Белој Цркви у вези са Русима

Зато је кутак своје  породичне куће  у Партизанској улици 52 у тој јужнобанатској варошици која је сачувала шмек прошлих времена на фасадама својим махом призмених кућа, испунио фотографијама, књигама, часописима и многим другим документима, цртежима и  предметима који су припадали његовим земљацима, који су након Октобарске револуције дошли и настанили се, трајно или привремено у Белој Цркви. 

Није ни слутио те 2006. године када је формирао ову спомен-собу, коју су његови сународници  из Русије, који су је походили, назвали „Кадетска Меморијална Комната“, да ће то бити место радости, усхићења и неописиве среће, али и туге и суза за хиљаде оних Руса  који су из матице и из расејања по читавом свету, крочили у њу. Исто тако, вероватно није ни помислио да ће његова меморијална соба у Белој Цркви бити најпосећенија дестинација, барем када су у питању посетиоци са најразличитијих места на земаљској кугли.

Фото: Dnevnik.rs

- Моја идеја је била да направим руско ћоше, или тако нешто, јер сам увидео да се заборавља  то што је било у Белој Цркви у вези са Русима – каже Кастељанов. – Зову је руским музејом, али није то прави музеј, више је то спомен-соба. Званично је отворена 2006: посетилаца, мада нисмо од почетка водили евиденцију, било је око 6.000 ван  земље – из Русије, Америке, Канаде, и многих других  земаља у које су отишли да живе. Хтео сам да остане успомена да је овде у Белој Цркви нашло утичиште 2.500 избеглица  после Октобарске револуције. Откуд тако велики број, запитаћете се. То је  зато што смо једина земља која је примила комплетне школске установе са ђацима, директорима, професорима, васпитачима, куварима... То је заиста био јединствен случај.

Показујући фотографије Владимир Кастељанов напомиње да је Бела Црква била седиште Николајевског коњичког училишта из Петербурга од 1920. до 1924, Девојачког Маријинског  института из Новочеркаска  од 1920. до 1941. године, те Кримског кадетског корпуса који је 1929. прешао из Сарајева и у Белој Цркви понео име Првог Руског великог кнеза Константина Константиновича кадетски корпус и наставио да функционише до 1944. Тај податак, каже Кастељанов, веома је значајан за Русе у матици, јер од 30 кадетских корпуса који су били у царској Русији, последњи је у Белој Цркви опстао до 1944. што је јединствен случај.

Фото: Dnevnik.rs

Жеља Владимира Кастељанова била је и  да сликовито покаже онима који кроче на овај комад „руске земље“ у Србији колике путеве су Руси  превалили да би стигли у Белу Цркву. На неколико мапа је прецизно означена путања којим се кретала свака од ових установа. Неке од момената на том дугачком путу  илуструју и фотографије, као што је  искрцавање неких од њих у Стрнишћу у Словенији, одакле су стигли до ове банатске вароши. Несвакидашње сведочанство путешествија руских избеглица јесте серија цртежа Ивана Павловича Трофимова, деде Владимирове супруге Валентине, који је завршио уметничку академију у Москви и у Кримском кадетском корпусу у Белој Цркви после  предавао сликање и калиографију. На путу од Владикавказа свако место до Беле Цркве он је ставио на папир. Од првог до последњег који приказује Белу Цркву распон је три године. Та својеврсна поставка краси Кастељанову меморијалну собу, али постоји још један предмет који је припадао Трофимову, а има исто значење као и изложба цртежа. Бојећи се да ће се цртежи загубити или ће му их неко одузети, Трофимов је на свој штап урезао име сваког места кроз које се пролазио на путу до Беле Цркве. Осим тога, угравирао  је датум када је у свако од њих стигао. 

Међу експонатима Кастељанове збирке налазе се и уyбеници кадетских школа, али и понешто што се не може сврстати у званичне документе, али итекако може послужити као извор инфомрација о животу Руса на овим просторима, одакле  су многи истраживачи, новинари и обични људи и црпили податке. Такви су споменари које су водиле девојке у Маријинском институту или  такозване Зверијаде, свеске у којима су кадети у стиховима бележили згоде и незгоде и све оно што им се догађало током школовања. Део поставке чини кутак посвећен главнокомандујућем Белих снага генералу Патру Николајевићу Врангелу, који је са штабом боравио у Сремским Карловцима.

- Организације кадета по свету које су настале након распуштања корпуса су издавале билтене – обајшњава Кастељанов. – Овде их  има  из Каракаса, Сан  Франциска, Париза, Њујорка, Југославије. Сваке четврте године некадашњи кадети су одржавали своје сијесте или конгресе. Двадесетпрви такав конгрес или сијесту су одржали у Белој Цркви 2010. године у сали у којој су као деца проводили школске дане. Били су ту некадашњи кадети из Канаде, САД, Венецуеле, Бразила, Аргентине, Аустралије, Француске, Шведске и некадашње Југославије. Одлучили су тада да то  буде закључни конгрес, свесни својих година, али су се предомислили. Остали су при одлуци да буде последњи у смислу доношења резолуција, али нису се одрекли жеље да се поново окупљају.


Прича каква се ни на једном месту више не може чути

Владимир каже да су он и његова супруга Валентина међу малобројним потомцима Белих Руса данас у Белој Цркви. Има их, како рече, четрдесетак, али 60 одсто њих не говори више матерњи језик. Отац нашег саговорника Николај као кадет доспео је 1920. у Белу Цркву. Пошто је завршио Николајевско коњичко училиште,  а потом и Грађевински факултет  у Београду, судбина га је одвела са породицом  из Беле Цркве, али је зато његовог сина Владимира, такође грађевинског инжењера, вратила на полазну тачку, у ову варош. Упознавши на једној сахрани садашњу супругу Валентину која је добила место у тамошњој гимназији као професор руског језика, настанили су се 1967. у Белој Цркви. 

Сада, путнике намернике, а међу њима је веома много припадника Кадетских корпуса из Русије, али и других посетилаца из матичне земље, прима и прича причу каква се ни на једном месту у Белој Цркви, а вероватно ни било где другде где су боравили руски емигранти, не може чути, већ само код њега.


Фото: Dnevnik.rs

Руску колонију у Белој Цркви чинили су још и доктори, професори, инжењери... Многи су напустили Белу Цркву, али руска некропола на месном гробљу са више од 650 гробова неумитно говори о њиховом битисању овде. Међу њима тамо почива и 19 генерала, двадесети је  убијен иза језера 1944. Пре четири године  њему и другима који су ту страдали од партизанске руке, подигнут је  споменик. И тај споменик посећују Руси из Русије и расејања када дођу у ову варошицу. Посећују и руску цркву грађену од 1930. до 1932. године.

Зорица Милосављевић

Фото: В. Фифа

Пројекат „Остваривање јавног интереса у Белој Цркви“ реализује ДВП продукција, а суфинансира општина Бела Црква. Ставови изнети у пројекту нужно не изражавају ставове орагана који је доделио средства.

Laki
11.09.2019 • 00:56
Hvala za ovaj tekst, ovo treba posetiti, što ću i uraditi čim budem išao u Belu Crkvu .
EUR/RSD 117.5720
Најновије вести